субота, 21. јануар 2017.

Velika zemlja, nastavak

Sukob između dve korporacije je bio ovoga puta užasan. Celo nebo Godzile je gorelo. Ni Koreja ni West se nisu povlačile. Pustinja je treperila u požaru, koji je izgledao kao hiljade morskih pijavica. Samo, u vazduhu je bio pesak, a ne voda, koju smo na Godzili svi željno tražili. Dok sam nepomično posmatrala požar, nisam razmišljala o ratu, nego o onoj divnoj vodi koju sam na planeti pila. Nisam nalazila za shodno, čak ni da se savijem ili zaklonim. Imala sam utisak, da to nije trenutak kada ću stradati, prosto tek tako. Više mi nije bila bliska čak ni ideja oko čega se sukobljavaju dve sile, u momentu najvećeg otkrića u istoriji čovečanstva, činjenici da nismo sami u svemiru.
Odlično sam čula Tvoj unutrašnji glas, izvanredno, ništa mi nije promicalo. Čak je i ruka prestala da me boli. Zamrznuta u trenutku, koji je trajao, izgledalo je, večno, bilo je nešto što je sada bila čista ironija, sarkazam ili kako Ti drago. Biti zamrznut u pustinji te veličine, bila je čista komedija. Nije bilo noći da dokaže tu mogućnost. Nikako nije bilo noći.
Moj vodič me je naglo povukao za onu moju, pravu ruku. Kroz masku, jer je bilo nemoguće biti napolju pri ovakvom sukobu bez iste, sam videla da mi očima pokazuje u pravcu iza svemirskog broda. Imali smo priliku da trčimo vrlo kratko, u momentu kada je  sukob dostigao takve razmere, da su oko nas padali vojnici obe korporacije.
Iza broda, koji se prelivao u svim bojama rata, nalazila se mala uzvišica, koju, po svemu sudeći, nisam primetila pri prvom obilasku broda. Moj vodič je zamaknuo za nju, a kada sam ja stigla, zaduvana, on je već bio nestao.
Jedva sam primetila, od silnih oblaka peska koji se kovitlao, urez u steni i mali procep. Zavukla sam se  u njega, batrgajući, očekujući malo udubljenje na tlu. Ipak, zakoračila sam u prazninu, kotrljajući se opet, niz strmu padinu i delimičan mrak, koji je postajao sve dublji.
Kada sam  prestala da se kotrljam, razbivši usput i masku za disanje, kada sam se zaustavila, naletela sam na mog domaćina. Sručila sam se na njega svom snagom.
Bio je bez maske, dobro osvetljen nekom lampom koju je imao sa sobom. Posle par sekundi, onako pomalo ošamućena od pada, osvrnula sam se oko sebe, dok se on smeškao:
„Alexa, dobro došli na Godzilu,“ rekao je.
Pogledala sam oko sebe, navikavajući se na mrak, koji nije bio tako velik kako mi se na prvi pogled učinilo, a osećalo se i divno strujanje vazduha.
Pećina je bila tako velika, da se  u nju mogao smestiti čitav grad i to neki zaista velik, iz vremena XXI veka. Fantastične pećinske formacije poput stalagnita, visoke na stotine metara, bile su na sve strane. Ustuknula sam kada sam videla da smo na ivici užasno duboke i strme litice. U dnu provalije je bio grad, čije obrise sam jedva naslućivala.
„Grad se može pomeriti, ali ne i bunar*“, pomislila sam.

Ji Đing, Heksagram 48*

понедељак, 02. јануар 2017.

Velika zemlja 14 deo

Putovanje u središte Godzile je bilo prilično jednolično. Planeta je bila velika, imala sam na karti obeležen samo deo koji su istražile obe korporacije. Bilo bi jako teško bez mapa, mada se nije moglo desiti da se vrtite u krug kao na Zemlji. Nebeska tela su vas upućivala svojim treperenjem i različitošću da ste na pravom putu.
Ako je takvog bilo, uopšte.
Pravog puta, mislim.
Bionička ruka me je žigala, kao reumatska, pred kišu.
Bila sam dobro snabdevena. Dobila sam i moćno oružje, koje nije bilo samo reč🙂.
Jedan dan se, u blizini privremenog staništa dok sam još bila u blizini naselja, srušila nepoznata letelica. Rekli su mi da nije zemaljskog porekla. Starosedeoci, ako je takvih bilo na Godzili, su bilo vrlo predusretljivi, i ponudili su mi vodiča. Bio je to jedan alfa, bez nadogradnji, što je bilo sasvim relaksirajuće. Pričao je da je došao sa Zemlje još pre, dok na njoj i nije bilo tako loše, u potrazi za avanturom i novim domom, kao nekad što su dolazili u Ameriku, u potragu za zlatom. Nije bio ni sentimentalan ni melanholičan. Nije ga mučila nostalgija. Odveo me je da vidim brod. Izašla sam iz hoverkrafta, drhtavih nogu. Usta su mi bila suva. Želela sam da pušim opijum. Kada sam joj prišla, imala sam neprijatan i konačan osećaj pripadnosti. Samo sam je osluškivala. Nije mi govorila, a ipak sam je čula. Letelica je  bila bez pilota, ako sama nije bila nekakav oblik života. Podsetila me je na Gugenhajm u Abu Dabiju, pre nego ga je pesak progutao.
Rekli su mi kasnije, kada su me odveli kod lekara, usred kulturološkog šoka koji sam doživela, da su svi imali isti osećaj. Kao da je trebalo da bude tu, kroz sva vremena i prostore. Kao da ste trebali da budete tu, baš tu i nigde druge. Svakako nije mala stvar sresti se sa stranim oblikom života, ma kako bili pripremljeni za to.
Istina. Letelica je bila gola istina.
Da smo deca zvezda.
Da nas je ona rodila.
Da smo njoj pripadali, za sva vremena. I ona prošla i ona buduća.
Sledeći dan su hoverkraftom došli predstavnici i Westa i Koreje. Ni jednog nisam poznavala, a sve je postajalo jako uvrnuto.