понедељак, 03. април 2017.

O izborima, juče

Kada bih pisala o onoj nagradi što treba radoznalcima da napišeš sedam stvari o sebi koje niko ne zna, između ostalog napisala bih: mislim o sebi da sam jako veliki srpski pisac i da su mi nekoliko priča za svetske antologije književnosti u rangu najvećih iz žanra. Mislim da sam strašna blogerka, među najuticajnima u regionu. Mislim da sam jako stidljiva privatno, vrlo povučena i nikada se da nema teksta ne bih busala u grudi, javno, pokazujući svoj značaj. O socijalnim mrežama da ne govorim.
I tako, ja mala, koja se ne hvali šta sve ume i sve zna, ponekad radim za izbore. Ne sedim u nekom izbornom štabu, ne pišem o tome po socijalnim mrežama, ne busam se u već pomenute grudi, nego vrlo tiho, stidljivo, uzmem da radim na glasačkom mestu u mom komšiluku, idući onom logikom da prvo počistiš u sopstvenom dvorištu. Ne radim to često, u proseku kad baš zajuni, dođe cara do duvara i dogore do nokata pa ne mogu da izdržim. Obavezno se prijavim i da idem po kućama starih i nemoćnih koji ne mogu da izađu na glasanje, a žele to. Restart je to sistema, taj obilazak starih, da vam kažem. Ozbiljan restart.  Za 19 godina koliko sam u Zemunu, juče sam radila treći put na izborima. U čast mog osamnaestogodišnjaka koji je prvi put glasao. Prvi put sa majkom na jutrenje. U čast osećaja užasa pred političkom stvarnošću u kojoj živim.
Na mom izbornom mestu bilo je 1452 birača. Od njih je na izbore izašlo 861. U konačnom skoru, Vučić je imao 414 glasova, Saša Janković 181, Beli 106, Jeremić 53 i Šešelj 45 glasova. Ej u Zemunu! U ZEMUNU.
Osim što mi se činilo da sam na glasačkom mestu na kome sam jedina istinska opozicija, a da je svaki ostali član biračkog odbora, pa i oni najtvrđe opozicije prikriveni član SNS, na mestu realno, nije bilo ni jedne jedine nepravilnosti. Bio je jako lep aprilski dan, moje drage komšije, a poznajem ih baš, baš mnogo su došle doterane, porodično, odazvale su se. Urbani, nasmejani mladi i stariji ljudi koji veruju u bolje sutra i u činjenicu da će građanska inicijativa spasiti svet. Živeće ovaj narod, mislila sam juče razdragano. Živim među lepim i pametnim ljudima u rascvetanoj ulici punoj višanja, smokava , zelenila i cveća. Kada sam se doselila u nju, nisam je doživljalavala tako. Link vodi do jedne od prvih priča koje sam napisala i koja, između ostalog vrlo precizno opisuje moj doživljaj ulice u kojoj živim. Mnogi voze bajk, sa mnogim ženama razmenjujem recepte, znam svaku klupicu u svim parkićima i sve bradate frajre koji su nekad pikali loptu u istim. Znam babice i komšije hipstere, umetnike i krimose, narkomane i propalice, porodilje i švercere. Majstore, lekare, poštare, profesore. I dan danas kad dođem na sprat njušnem šta su komšije kuvale, jer ako je nešto lepo, tanjirić će stići i do nas.
Mrak mi je pao na oči kad smo išli po terenu. Išla sam sa dva dobro držeća starija gospodina od kojih je jedan deda Andrijinog najboljeg druga kad su bili mali, a drugi, jedan opasno zgodan stariji čistokrvni Sremac iz mog rumskog atara, oštrog duha i fine ironije. Dan je bio divan, mlatarali smo nas troje čak u Vinogradima batajničkim pored samog Dunava među rascvetalim voćkama i uvezanom vinovom lozom dok ti pogled puca po celom raskošnom Sremu. Po našoj ulici smo se polomili načisto, pošto smo imali da obiđemo 11 adresa, pa je to trajalo više sati (ne pitajte šta smo radili u Bataji, sve je bilo skroz regularno). Mrak mi je pao na oči, jer su skoro svi zaokruživali Vučića, potpuno javno nam to govoreći, iako smo se sve troje trudili da ni slučajno ni na koji način ne utičemo na njihovu odluku. Kako je moguće, pitala sam se uznemireno, da bez ikakve instrukcije, starci od kojih su neki ušli u devetu deceniju života , a neki i u čitav vek, poluslepi i baš bolesni, znaju da je to ono što nam treba? Zar je moguće da je najskandaloznija predizborna reklamna kampanja koju smo gledali poslednjih trideset godina urodila plodom? Ili je taj teren dobro zaliven unapred?
Nemam odgovor. Bilo je strašno.
Da nam se tako iskroji kapa. Staračka. Naučena na poslušnost u decenijama za nama.
Kada smo prebrojali glasove, u prvi mah bila sam poražena.
A onda sam shvatila: Ovo je početak kraja. Ej! U ekstremnom Zemunu, samo jedna četvrtina glasača je glasala kako je glasala, stvorivši moćno opoziciono telo koje se ne može zanemariti. Ave Beli, Zdravo Jankoviću, dobrodošli ste.
Živeće ovaj narod. Živela Srbija, jedina država koju imam.