четвртак, 18. децембар 2014.

Ne znam ti ja nista

Dve neverovatne super sile nad Srbijom, Kina i Rusija, a bez Amerike, bile su moja izlaznica iz USA, bez velike pompe. Tu noć kada su me konacno pronasli, pa potom i sa prilicnom bukom oslobodili, bilo je jebitacno ubitacno.
Taman, taman sam zaspala, potpuno izmoždena svim sranjima kojima sam bila izvrgnuta, nekim tupim snom bez snova, kada se cula lomljava, povici i hitci. Bila je bacena i neka dimna bomba, a u moju ćeliju je uleteo onaj isti kreten sto je dobio što je dobio preko zuba onomad, ili sinoć, nisam bila sigurna, pobrkala sam vreme kao i sve koordinate koje su me držale u civilizovanom stanju. Otkljucao je lisicu kojom sam labavo bila vezana za neku cevku koja je virila tik iznad kreveta, dobro zabetonirana. Mislim da je njena uloga i bila namenjena nečemu isključivo takvom, a to je lagodno okivanje i čuvanje otetih. Nije to bila nikakva vodovodna cev. Jedan dan, ili neki sat, kada je bilo prilično toplo, otrlo se nešto rđe sa cevke po mom članku. Jednog trenutka sam isti, pokušavajući da ga malo utrnutog razmrdam, liznula. Rđa je bila ukusa krvi, sasvim jasno, tuđe. Kao što sam vam već rekla, meni ni dlaka sa glave nije falila…
Kad je kretenčina krenula ka meni, smračilo mi se pred očima. Bila sam savršeno mirna, kao i uvek kada sam bila uplašena. Savršeno mirna i rešena da se bez borbe ne predam. Čak sam se i slabačno nasmešila, računajući da kad nagrne na mene, ljubazno pokušam nogama da mu slomim vrat ili ga ugrizem i otkinem mu uvo… Tako nekako, mislila sam bunovno.
On me je umesto nasrtaja, otključao i prikačio lisicu za svoju ruku. Odjednom sam shvatila da se ta buka spolja dobrano tiče mene i da moram sarađivati, ako želim da preživim. I to vrlo predusetljivo i precizno. Nisam želela da budem kolateralna šteta pri povlačenju.
Silno sam želea da živim, ne da mrem.
Ne nikako.
Izleteli smo u hodnik. Ja sam sa kreveta skočila kao da sam trenirala parternu gimnastiku, a ne da sam ležala kao mečka satima, danima, nedeljama, vekovima.
Vekovima.
Bilo je tu i policije i specijalaca i vrlo brzo novinara. Spasili su me moji domaćini, koji su, svega sat vremena posle moje otmice, alarmirali policiju. Čak je i Džimi pomogao, nije se u novom životu konfrontirao sa vlastima. Dakle, spasao me je pas rata i moj divni domaćin, lucidan i inteligentan, koji je kao prava novinarčina u mom slučaju napokon namirisao sjajnu priču, kakva i jesam bila.
Već sam vam rekla da je grupa bila američka i da je htela taj mali zalogaj balkanskog kolača, koji jo očito bio sve zanimljiviji. Mislim, ne možeš biti kurva na tuđem ćošku. A Čikago je bez obzira na sve neverovatne promene, bio i dalje grad sa sjajnom tradicijom u sferi kriminala.
Bilo je tu i vlažnog pločnika i praznih čaura od metka i helikoptera sa lokalnih vesti…
Jedini koji je dobio ozbiljnije povrede je bio kreten. Na momenat mi ga je bilo čak i žao. Trzao se na bolničkim nosilima u hropcu, dok mu je krvava penica curila sa kraja usta. Gledao me je skoro ugašenim očima izgubljenog psa lutalice koga je udario baš, baš veliki automobil. Jebi ga…
Plakala sam od straha, od tuge, od radosti.
Bila sam živa, a Ameri će me uskoro poslati nazad u srpsku arenu, kao na Bliski istok nekada.
Rat je tek počinjao, a sa njim i stara bitka.
Živela geopolitika, kako bi to možda rekao Slavoj Žižek, ako ste čuli za njega.

уторак, 16. децембар 2014.

Ne znam ti ja ništa

Reći ću vam ove kišne decembarske večeri samo ovo – moje nove dužnosti  uključuju upravljanje, ili performanse rada u: razvoju, ocenjivanju, održavanju, i / ili operativnih sistema, politike, uređaja, procedura i metoda koje se koriste za čuvanje tajnih podataka, imovine i materijala.
Kada zadatak to zahteva, kroz umetnost razvoja politike i procedura za analizu i ocenu karaktera, pozadinu i istoriju vladinih službenika, kandidata za zapošljavanje, i drugih lica koja imaju pristup ili su predložena da im se dodeli pristup tajnim ili drugim poverljivim informacijama, tu sam.
Projektujem i sprovodim program bezbednosti informacija.
Ovo uključuje kontrolu i odgovornost svih poverljivih materijala, obavljanje i osiguranje pravilnog uništavanja tajnih materijala, pripreme dokumentaciju za classified uručenja, menjanje sigurnosne kombinacije godišnje (ili ako je ista kompromitovana) i vođenje inventara svog odgovornog klasifikovanog materijala 100%
Obezbeđujem sigurnost smernica, a obavljam i bezbednosne komentare i analize poruka, pisama i druge dokumentacije kako bi se osigurala odgovarajuća klasifikacija i bezbednosne oznake.
Iniciram početnu istragu mogućeg ugrožavanja poverljivih informacija.
Istražujem dokumenta i pravim preporuku za ažuriranje i modernizaciju bezbednosnih procesa i procedura.
Jedva sam se rešila mogućnosti da sprovodim i obuku bezbednosti za osoblje Radne grupe. Mislim…
Možda ovim putem uspem da stignem do izgubljenog blaga iz Vukovara.
Rep mi je sve veći…
A moja znanja sve manja.
Jebo Amerikance i kad su mi ga uvalili.
Ali, bila sam živa i zahvalna na tome. Do neba i dalje, iza horizonta.

недеља, 07. децембар 2014.

Ne znam ti ja ništa

...To, tamo, dok sam bila oteta je počinjalo da liči na opasan grupni seks. Neka druga pička u mojim ustima ili bilo šta slično, mi se gadilo i kao pomisao, a ne uživo...Ili zaista. Molila sam se bogovima i silama prirode da mi sačuvaju zdrav razum...bar delimično, ako ne do kraja. I mene celovitu. Celovitu, ako je to moguće. Ako je moguće.
Ovo je skoro kraj da pišem o tom događaju u mom životu...Red je da znate...bar, toliko. Niste valjda uzalud šipčili niz i uz serpentine moga duha, a da vam sad zakinem ovako nešto. Pikantno, nasilno i brutalno.
Rekla sam vam da sam četiri puta dobijala serum istine. Lekar mi je u bolnici JP, gde su me hospitalizovali posle hapšenja grupe, rekao da bi me jos jedno davanje seruma zasigurno ubilo. Imala sam previše belih krvnih zrnaca, crvenih toliko, da sam bila jedva živa...Spaslo me je to, ustvari, što su me zahvaljujući starijem otmičaru, dobro hranili, pa nisam crkla kao pas u sopstvenoj povraćki.
Stariji me je hranio, a mladji čak jedan dan zalepio takvu šamarčinu nekom klipanu iz grupe koji je nasilno hteo da udje u sobu urlajući kako je vreme za druge metode, a ne injekcije. I kako će mi njegov k... u ustima i ostalim rupama tako otvoriti oči da ću pevati šta znam, a ne pričati.
Bljak. Uz put mu je tiho rekao da sam vec rekla sve sto treba. I više, nego što treba, šeretski se okrenuvsi ka meni . I stariji se nasmešio, što je bilo prvi put...Ja sam ćutala i plakala. Plakala i plakala.
Eto...Takav je taj Helšinski sindrom.
Bili smo porodica u malom.
Samo smo čekali mig za moje potpuno nestajanje.
Potpuno.
Kada sam gledala fotografije članova grupe, pa preko Skypa i njihovo ponašanje u istražnom odeljenju, bia sam prilično iznenadjena njihovim brojem...Bili su uhapšeni... Bio je i jedan broj žena, od kojih su dve užasno ličile jedna na mene, a druga na onu kučku u Parizu, koje nikako nisam mogla da se rešim. Ta, što je ličila na moju staru drugaricu je imala i o ironije, njeno ime. Ona što je ličila na mene, loše noge. Bila sam šokirana. Sa malo šminke, mogle su da prodju kao nas dve.
Kakva je ovo priča!?
Mogucnost ostrva II ? By Vladislava Petrović?!?
Moji mučitelji su, tako su mi rekli, obojica bila ranjena, ali su uspeli da pobegnu.
Stariji je okrznut po glavi. Mlađi preko nogu...
Pre neki dan sam u Beogradu, gledala turski film Zimski san, ovogodišnjeg dobitnika Zlatne palme u Kanu, neko kamerno čudovište od preko tri sata...Neki sredovečni frajer, slavni glumac koji se povukao u neverovatnim pejzazima Anadolije ima hotel u kome piše kolumne za časopis koji niko ne čita i koga ima i preko neta...Pada sneg, a on se razdire u trouglu izmedju sestre i žene, koja ga više ne voli. Ili tako nešto. No, jednog trenutka mu sestra kaže, nešto otprilike ovako ..Ej, nemoj previše da se pouzdaš u internet...Mnogi podilaze na njemu jeftinom ukusu pa hvale preko svake mere štošta drugorazredno. Nije ti internet relevantan, uopšte.
Nego život.
Počinje zima, a meni se to o relevantnosti baš svidelo.