четвртак, 27. март 2014.

Ne znam ti ja nista

“Vučedolska golubica je simbol grada Vukovara, ona je najpoznatija keramička posuda s arheoloških iskopavanja u Vučedolu, koji se pak nalazi veoma blizu Vukovara. Vučedolska kultura potiče iz mlađeg eneolitika, tu se nalazi veliko naselje iz bakrenog doba. Oblici tih drevnih Vučedolskih kuća bili su pravouglog oblika s predvorjem i središnjim ognjištem. 
Važnu ulogu u životu pripadnika Vučedolske kulture, je imao kult poštovanja kovača. Narocito kovača bakra. Čak se verovalo da kovači imaju utiecaj na prolazak vremena te da su uticali na godišnja doba. Verujem gospodjo da taj portal koji ste pominjali ima realno uporiste u susretu sakralnih elemenata sa hrvatskim nacionalnim znamenom, koji je kao orginal, jedno vreme zaista bio izvan Hrvatske. No, to je pretilo da postane ogroman kulturni skandal, pa su ga Vasi vratili Hrvatskoj drzavi…Ali mnogo sta je nestalo, pa i predmeti koje ste Vi pronasli u …Rumuniji?”…Nas tajanstveni domacin me je pogledao ispod nasusurenih sedih obrva sa zanimanjem, postavljajuci mi vise retorsko pitanje, no sto je stvarno bio zainteresovan za odgovor. Sedeo je u velikoj koznoj fotelji, znacajne snazne biste, prelepih negovanih ruku, pokriven nekim pledom sa bogatim indijanskim sarama. Video je da sa zanimanjem gledam cebe pa je prokomentarisao:” Ovo je orginal, od starosedelaca. Morate primetiti gopodjo da ja ne volim nista sto nije orginal…”Uzdahnuo je zadovoljno, milujuci portret na Predicevoj slici rukom. U tome je bilo neceg…nekrofilnog, ili se to meni tako cinilio. Stari gospodin je nastavio predavanje, prelazeci sa lakocom sa golubice na Cikago i indijance: “Predeo na severu Amerike, oko jezera Mičigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Čikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo četrdesetak kuća i dve stotine žitelja. Prvi su u njega počeli da se doseljavaju francuski Kanađani i urbani Indijanci, a potom mi došljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Čikago ima sedam miliona žitelja, koji vode poreklo iz čak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica. Ovo cebe je od Algonkina. Lepsa sara od pirotskih cilima, a?” Odjednom sam mu u glasu osetila ironiju… 
Vladimir se umesao. Morala sam da priznam. Imao je savrsen tajming za prekid neprijatnih situacija. Pogledala sam ga sa novim postovanjem. Skoro da bih mogla da zaboravim ono sranje sa amfetaminima…I mojim laznim nervnim slomom…
Ako je ista bila laz…
Stvari su se konacno pomerile sa mrtve tacke. Sledece jutro, iako samo sto nije bio Bozic, umesto u zabavni zivot grada, po nalozima iz domaje, Vladimir i ja smo rentirali auto i uputili se na nasu prvu destinaciju, predaje Prediceve slike na njeno odrediste.
Put je bio prava autostrada, navigacija izvrsna, ledeno jezero blistavo, automobil divni crveni Dodge Caliber . Sve je bilo ogromno i ja sam se prvi put, ali zaista prvi put osetila slobodnom od okova bracnog cutanja kome sam bila izlozena godinama, sad sam toga postala svesna. Onako kako je snezno belo moralo da bljesti kroz zasencene prozore Calibera. Na nekom dubokom nivou, meni je bela boja uvek bila boja smrti. Kao da sam citala Danteov Pakao, iznova i iznova istrazujuci deveti krug…
U divnom domu naseg domacina docekale su nas livreisane sluge, sto je, videla sam krajickom oka iznenadilo i Vladimira, koji je, mora se priznati bio jedan prilicno lezeran svat.
Starac, cije ime nam nije dato da saznamo, se odjednom pomerio sa svojom foteljom. Iznenadjenje je bilo da je mocno sedalo ustvari bilo vozilo za invalida. Pomerio je pled i ja sam videla nemocne noge koje se ni malo nisu slagale sa gornjim delom tela. Video je moj pogled i nastavio:”Sta bi jednom starcu vise znacilo nego lepota kojom bi se okruzio?…Narocito u mom stanju…” Kolica je usmerio ka cosku ogromnog salona u punom drvetu u kome nas je primio. Divni kolonijalni prozori su gledali prema ogromnom plavetnilu jezera…
Tamo su bili nekoliko rasirenih zanosnih pirotskih cilima i jedan divan beli, pohabani svileni ogtrac sa perjem kao kragnom. Predicevu sliku je stavio tacno na stafelaj pokraj sofe na kojoj je na crvenom samtu nehajno lezao ogtac. Bila sam duboko potresena…Sve sa slike bilo je tu uzivo. Iluzija je bila tako potpuna da sam samo cekala da zanosna gospa sidje sa stafelaja i sedne na lezaj…
Starac me je zadovoljno pogledao, smrkcuci:” Posle toliko godina…Odlicno, ona je tu gde treba. Pomoci cu Vam svakako oko Vase namere.”
Mislim…Kakve nase namere!?

уторак, 25. март 2014.

Ne znam ti ja nista

Kada sam digla slusalicu, sa druge strane je odjekivala tisina. Opet sam se strasno uplasila. Kao nekad u Pancevu, u mojoj muslimanskoj obrazovnoj avanturi, ili kada sam se susrela sa pravom prirodom naseg antikvara u Temisvaru. Zlo je trenutno bilo nepojmivo i nevidljivo, ali sam ga duboko u sebi osecala. Kao sto sam osecala u toplom domu naseg domacina ledeni Cikago napolju, koji jos nisam videla kako treba. Toliko je bilo hladno da je i pogled na ulice imao odredjenu specificnu tezinu. Zivot je stajao u mestu. A trebao je da se krece. Bilo kuda i bilo kako.
Brzo sam bacila telefon na krevet i izjurila iz sobe do Vladimirove, za koga sam bila sigurna da takodje ne spava.
Praznina mi je odjekivala u glavi onoliko koliko mi muzika nocas vibrirala kroz telo.
Naravno da je spavanje bilo iskljuceno.
Vladimira sam zatekla kako guta nekoliko tableta sa konzervom nekog energetskog napitka.
Prokleta Lisabet Salander!
Moj kompanjon je bio jedna obicna picka hakerska, narkomanska, asocijalni momak alternativnog stila.
Gledao me je preko konzerve cuteci, bez i jednog osmeha, kao da nismo celu noc proveli zajedno pod strobo topovima cluba.
“Sta sam popila nocas, Vladimire. Ne mogu da spavam? Drogirao si me”. Rekla sam sto sam mogla mirnije, misleci o tome da pod hitno moram otici u neki shoping mol…
Vladimir me je bledo pogledao i rekao:”Ma nisam. Popili ste malo speeda u Monsteru. Trebalo Vam je, cini mi se. Opusteno. Nece Vam biti nista. Vi ste jaki i zdravi. Necete postati zavisnik. Nisam ni ja” dodao je na kraju, otvarajuci novu limenku. 
Gledala sam ga pomirena sa sudbinom sa ubrzanjem koje mi ni malo nije bilo svojstveno. 
“Neko me je zvao na onaj telefon i cutao je.” Nastavila sam.
“Zvace opet” Vladimir je nemarno slegao ramenima.
Nimalo utesena otisla sam u svoju sobu. Kroz ogromni, ali uzani prozor, kao puskarnicu, gledala sam perspektivu velikog americkog grada pred sobom. 
Da je ljubavi, moj zivot bi bio idealan. Pomislila sam tuzno.
A onda malo raspolozenije: However, what is the American lifestyle?
Bilo je vreme da to saznam.

понедељак, 24. март 2014.

Ne znam ti ja nista

...Sledeci dan smo isli na rucak sa gostima festivala iz regiona. Mene je domacin drzao kao da sam u najmanju ruku maloumna. Vlada se keserio kad god bih ga pogledala, prskajuci se kapljicama mineralne vode koju je pio. Jednog momenta se domacin cak poverljivo nagnuo prema meni, sedela sam sa njegove leve strane, da mi kaze da i njegov stariji sin zivi na drugom kraju drzave i da se retko vidjaju, a da je mladji vise puta bio na cuvenoj klinici za odvikavanje od...Tu se ugrizao za jezik. Cega? Seksa? Kreka? Alkohola? Kada je cuo da je moj mladji u USA, ljubazno je ponudio svoj avion da me odverze gde treba, ili ako vise volim, da doveze mog sina u Cikago. "Ako treba i silom", dodao je ozbiljno. Jedini je problem, dodao je "da je vreme ledeno i da avioni ne polecu danas na minus 26 stepeni u sneznu oluju". Snishodljivo je nastavio, u maniru starog dzentlmena, da mi sve svoje resurse stavlja na koriscenje cim malo otopli. A o slikarstvu i Vukovaru nece sa mnom ni rec da progovori."Basta" dodao je autoritativno. Jebao ga Al Kapone, pomislila sam zlurado, ni malo ne mareci za ljubaznost koju mi je ukazivao. Mrzela sam patrone svih vrsta, cak i kad su ljubazni. Mrzela sam i kad me potcenjuju, narocito.
Posle rucka, Vladimir i ja smo se povukli, dok je Jelena ostala da ugovori neku mogucu saradnju sa cuvenim mnogostruko nagradjivanim rediteljem iz bivse jugoslovenske republike. Bila je sva ozarena, posto je projekat licio na pravu labudju pesmu njoj u cast. Posle podne sam prespavala, konacno opustena, jer me je prethodnu noc toliko zuljala Prediceva slika da mi se cinilo da sija iz mraka. A konacno sam se i na miru dogovorila sa Todorevljevim saradnicima, da situacija oko novog zakona o medijima kojom se necemo baviti ustvari odgovara svima. Status quo je bio odlican za i dalji lov u mutnom. Bez transparentnosti drzave nije bilo ni transparentnosti medija. Pred vece sam se pomirila sa Vladimirom, jer sam i sama shvatila da je situacija u kojoj sam ja pod stresom odgovara svima. Bio je to dobar paravan za ono sto je trebalo da usledi, a sto je bio pravi cilj naseg dolaska u Ameriku: lov na izgubljeno blago. U ime pomirenja, Vlada me je pozvao u neki cuveni klub gde se slusao najbolji africki house music u gradu, bar su mu tako javili njegovi informeri. Plesali smo do ranih jutranjih sati. Mislim da sam bila i pomalo drogirana.
A onda je ujutru, dok sam pila kafu, zazvonio telefon koji sam ponela za specijalne prilike...

недеља, 23. март 2014.

Ne znam ti ja nista

“Vladimire, sta ste to rekli o meni nasem domacinu!?” Pitala sam lice sa oziljkom, vise iz pristojnosti, nego iz radoznalosti, jer se bas potrudio da me zastiti od besmislene ljutnje glavnog patronata filmskog festivala u Cikagu, gde sam se nalazila.
Vladimir me je pogledao bezizrazajno:”Zaista zelite to da znate? Nece Vam se dopasti?”
“Nisam budala, mogu da pretpostavim.”
“Pa pretpostavite onda”, odbrusio mi je gledajuci ceznjivo za nekom mladom glumicom koja je sa rediteljem doletela na promociju filma.
“Mislila sam da ste tu da mi pomognete…” nastavila sam ja u istom tonu. “Mozda mogu ja Vama da pomognem sa devojkama. Imam dva sina, imaju prilicno uspeha”…
Lice sa oziljkom je pocrveneo, kao dete uhvaceno u kradji zabranjenog kolaca pre rucka.
Izes specijalnog saradnika!  Pa on nema veze sa zivotom.
” Ma, vec je hteo da zove policiju i da napravi skandal. Mislio je da ste agent provokator. On je stara garda, a njegov otac je zaista radio za Al Kaponea. Kada su ga ubili, vracen je u Bosnu u olovnom sanduku sa dva “tovara” blaga. Ispostavilo se da se sa njegovom majkom ozenio samo zbog papira, ali da brak nije bio legalan i da je on u Gracanici kod Doboja imao i zenu i decu…Porodica ovde se nikad nije oporavila…On oca nije ni upoznao, ubijen je kad je imao svega par meseci, ali je to bio veliki skandal tog doba. Porodica njegove majke je preko vek ovde…”
“Odkud Vi to sve znate?” Bila sam impresionirana, moram priznati:” I kakve to sad ima veze sa nasim poslom? I slikarstvom i vukovarskim muzejom” nastavila sam.
“Ma nema veze, pricam Vam za primer, da morate biti oprezni kada ovde razgovarate sa ljudima..Sve sto lici na nelegalno, nije opcija u salonskim razgovorima, pogotovo ne na filmskom festivalu…”
“I?”
“I sta i?”
“I sta ste mu rekli o meni? Sad sam bas radoznala”
“Nece Vam se dopasti”, rekao je skoro raspolozeno.
“Ma pucate, prezivela sam ja, sigurna sam, mnogo gore stvari”.
Pomislila sam odjednom, na cutanje moga bivseg muza. Sta je moglo biti gore i vise porazavajuce od toga?
Sta?
“Da ste klimaktericna kucka i da lupetate svasta i da Vas je ministar poslao u Ameriku da se oporavite od gluposti koju ste napravili u Turskoj sa Torinskim sporazumom.”
Zagrcnula sam se, sokirana.
On je nastavio, sad sasvim raspolozeno;”I da Vas niko u ministarstvu ne voli jer ste uobrazeni i mislite da ste najlepsi, napametniji na svetu.”
Sad sam i sto nije bilo uobicajeno za mene i pocrvenela. 
Mislim, sta ako je sve sto je rekao bilo istina?
Sta onda?
“I da i rodjenoj deci idete na zivce, a da Vam je muz pobegao sa…”
Polila sam ga kiselom vodom koju sam pila, zaleci sto bar ne pijem neki krvavi koktel sa sokom od paradajza da ga umazem kao prasca skroz.
Sad je bio dobre volje.
A ja, ja sam uzela taksi i odmarsirala na spavanje.

среда, 19. март 2014.

Ne znam ti ja nista

.“Vi uopste niste normalni…Niste normalni! Da li me cujete!? Kakve su to gluposti??? Sverc vukovarskog blaga, ovde u Cikagu!? Preko Rumunije uz ucesce Bugara!? Oh my god! I.. Can not believe!!! Vi ste gospodjo, uz duzno postovanje, totalni, kompletni idiot. Ne, ne da li je to neka skrivena kamera, neki stos? Neki kanal za uzaludne? Provokacija u mojim starim danima? Kazite, ko Vas je poslao? Ko? Brzo!!! Nije ovo Cikago Al Kaponea, gospodjo. Svasta!!!” Moj sagovornik u Cikagu, posle premijere filma, se demonstrativno obrnuo na jednoj peti i bez pozdrava odjurio iz sale. Onda se kao furija vratio, lupnuo staracki stapom po podu i rekao: “Ovo je XXI vek gospodjo. Doba Obamine administracije. Imamo mi ovde drugih problema a ne te trice i..i… kucine iz ksenofobicne Srbije”. U to je prisao moj saputnik lice sa oziljkom, sa najsirim osmehom koje je on mogao da iscedi, uhvativsi me ispod miske, sapucuci starom gospodinu nesto na uvo na engleskom…On je smrknuo, pogledao me ispod oka i nastavio nesto malo manje brundavim tonom:”Ma ipak, takve budalastine”…Vladimir je, jer tako se zvao moj kolega, nastavio uzbudjenu tiradu, celicnom sakom me stezuci za misku i dalje. Na svu srecu sto sam jos uvek razumela govor tela. Bila sam nepomicna i zauzela sam poziciju: predusetljivo.
Nisam znala sta sam uradila. Sve ovo je zaista za mene bila potpuno nepoznata i situacija i zemlja. Da li je sukob sa domacinima na festivalu mogao da bude medjunarodni diplomatski incident?
Tesko, pomislila sam ironicno. Inace se , koliko sam informisana, Srbi u Cikagu dele kao i oni u Srbiji. Od sebe se ne moze pobeci. Srbija bi želela da su „oni tamo” svi redom bogati i svoj novac ulažu u otadžbinu. Dijaspora traži da „mi ovde” budemo uređena, jaka i moćna država, da se s njima radi transparentno i po pravilima. Sve to, međutim, teško se ostvaruje jer je poverenje izgubljeno, a raskoli i podele su i dalje duboki. Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore.
I ovako sam bila beskrajno unemirena snom koji sam imala prvu noc po dolasku u ovaj vetroviti grad. Uvek sam sam se uzasavala jakih i ledenih vetrova a izlazak iz stana naseg domacina je za mene bio pravi sok. Ledena oluja i temperatura od preko minus dvadeset vise nije bila blagoslov za moja ranjena ledja,.
Sav bol se vratio hiljadu puta jaci, a sad su uz njega isle i zle slutnje i strahovi. Jedva sam gutala ledeni dan kao ostricu noza u plucima…
U bioskopu sam plakala, od hladnoce, tuge uznemirenosti, dok je Jelena krisom zevala. Uzbudjivala ju je jedino publika i komplimenti koje je dobijala od gledalaca, posle projekcije. Bila sam iznenadjena da je na konferenciji za novinare, na kojoj je ucestvovao i reditelj filma, neki uzasno razmazeni i blazirani frajer, koji je samo jurio novac i veze po holovima festivalske zgrade, bilo vise americkih nego srpskih novinara. Ili se to meni samo cinilo?
Vladimirovo prisustvo je konacno dobilo na znacaju. Eto, cak sam saznala i kako se zove. 
On mi je objasnio da gresim i da to jesu nasi ljudi, ali sto godina kasnije. I da cemo svi mi kad izgubimo identitet, tako izgledati.
Kao stranci sami sebi.
A vetar je i dalje beskomromisno divljao.

недеља, 16. март 2014.

Ne znam ti ja nista

Vece smo inace zavrsili dok je pejzaz sve vise licio na olujni snezni, slusajuci neki opasan zvuk za koji je nas domacin rekao, smejuci se "Movin' and Groovin'". Istinski sam uzivala, jer muziku sam odavno prestala da slusam. "To su neki lokalni momci", moji drugari, upoznacu Vas obe sa njima" dodao je na kraju, prateci nas na spavanje.
Dodao je, nonsalantno, uz manje leden izraz ociju, da smo dobro dosle u njegovoj kuci i da je on, bez obzira na sve, i daljinu i godine koje su prosle, "u srcu i dusi jos uvek Beogradjanin".
Njegova zena je potvrdno klimala glavom, pokazujuci rukom ogroman prostor u kome su ziveli: "Kako Vi ono kazete? Kad gosti nisu...besni, ni kuca nije tesna? A?"
Ne mogu da garantujem da me je bilo sta uznemirilo to vece. Bila sam svakako uznemirena samom cinjenicom da sam na tako dalekoj destinaciji, prvi put u Americi.
Uznemirio me je i zapovedni ton Todorova, ali je on bio nekako daleko, skroz na drugom kontinentu.
Nisam pila ni kapi alkohola, uzivala narkotike ili na bilo koji drugi nacin uznemirila svoju i ovako uvek uzburkanu mastu.
Posle dugog tusiranja, srucila sam se u krevet, prvi put bez ikakvih bolova. Nista mi nije smetalo. Kao da je ledeno vreme Amerike imalo neku izleciteljsku ulogu u mom slucaju. Rupa se zatvorila i ja sam bila mirna i spokojna.
Pa ipak...
Opet se desilo. Sada sam bila sigurna da sanjam. Nije bilo nikavog sakralnog predmeta u mojoj blizini koji bi mi posluzio kao kljuc ili portal. Uporno sam sve vreme pokusavala da se probudim...
Bio je to Vukovar devedesetih, sada sam bila sigurna. Prepoznala sam obojicu. Vojska je sa tenkovima prolazila ulicoma koja su licila na zgarista. Pored obale Dunava jedna gradjevina je pretvorena u ...Bila je to ista bozanstvena barokna gradnja kakvu sam videla i prosli put u njenom cvetu. Stektavi i mazni, ljigavi su sa nekim groznim tipovima iz podruma zgrade iznosili umetnicka dela, namestaj, ogledala, slike. Dosao je jedan opasan oklopni automobil iz koga je izasao uzasno zgodan i vitak muskarac u sjajnom odelu. Duze loknave kose i divnih negovanih brkova. Mazni i licemerni je viknuo "Dzoni! Imamo za Tebe svasta". Dzoni je digao ruku sa nekoliko tananih zlatnih narukvica i provukao prste kroz kosu: "Ok.Ok. samo pazite da nesto ne polomite". U taj mah je jedno malo ogledalo ispalo iz nezgrapnih ruku nekog diva. Dzoni mu je prisao macecim i necujnim korakom i zalepio mu takvu samarcinu da sam ja trepnula od iznenadjenja. Div se nije pomerio. Dzoni je protrljao dlan drugom rukom:"E Marko, bas si sivonja, ne mogu ni nos da ti razbijem. Samo sto nisam slomio ruku. Pazi malo, sve je skupoceno, seljacino". Marko je cutao kao malo dete:"Izvini Dzoni, izvini", poceo je jecajuci. Svi su cutali. Dzoni se nasmesio i potapsao kaznjenog par puta po istom obrazu. "Ma u redu je, necu te valjda za to ubiti", vadeci drugom rukom ispod miske svilenog sakoa najveci pistolj koji sam videla u zivotu. Ispred dvorca je bio tajac.
Marko je stajao, prebledevsi.
Dzoni je pistolj vratio u futrolu. Stektavi je iz torbe izvadio moju lepotu. Dzoni je sa zadovoljstvom gledao dragi kamen. A onda je sa njega podigao pogled i zagledao se pravo u moje prestrasene oci. Odjednom je pored njega stajao neko koga sam jako dobro poznavala...Uzasno sam se uplasila.
Uporno sam pokusavala da se probudim.
Sanjala sam sirom zatvorenih ociju.
Fucking jebeni Stanley Kubrick.

понедељак, 10. март 2014.

Ne znam ti ja nista

"Postoji, čini mi se, još jedan fenomen vezan za ove naše moderne seobe. Naši ljudi sa sela maštaju da odu u grad, naši ljudi u gradu maštaju da odu u inostranstvo, a naši ljudi u inostranstvu maštaju da se vrate u selo ili grad iz kog su došli. Središte tog začaranog kruga nezadovoljstva po kom se vrtimo, čini se, u nama je samima. I jedino ga mi možemo prekinuti... Najteže je biti tu gde jesi, jer ti se uvek čini da je bolje negde drugde. I tako gubimo silnu energiju i vreme, koje bismo mogli utrošiti da tu gde smo učinimo ono što možemo i koliko možemo. I da, dok se ne steknu uslovi da pređemo tamo gde mislimo da ćemo se osećati prirodnije, budemo zadovoljni i zahvalni onim što imamo, tu gde smo." Ovo su bile prve reci naseg americkog domacina, Srbina davno pristiglog u Cikago, laureata necudaVamkazem koje nagrade, kada smo se konacno oskupili na lakoj veceri dobrodoslice u njegovoj kuci.
On je bio zauzet covek i pravo cudo je bilo da nam je uopste otvorio svoja vrata. Slatko se nasmejao kada je cuo kako nam je Vlada otkazala dati posao u kome je on kao posrednik imao da odigra vaznu ulogu. Rekao je nesto u stilu da smo uvek bili diletanti i da je u celu pricu usao samo zbog naseg ministra kulture ciji je otac bio njegov dobar prijatelj... Gledala sam te pametne sive oci koje su nas hladno premeravale i u kojima topline nije bilo ni za njegovu ispisnicu, cuvenu filmsku i pozorisnu glumicu Jelenu. Podsetio me je neodoljivo na ekipu iz Turske sa Univerziteta, iz moje prosle zmijske avanture. Pamet, nedostatak empatije i sentimenta. Vreme je zaista bilo novac, bilo je jasno kao ledena cikaska noc koja je kucala na ogromne prozore doma naseg domacina....
Moram nesto da dodam, pre nego nastavim moje pripovedanje.
Dakle, u kakvom domu je ziveo taj covek! U kakvom domu!!!
Nikada nista slicno nisam videla. Bila je to neka fabricka zgrada koju je on sa svojom zenom preuredio i u kojoj su ziveli samo njih dvoje. Plafon se jedva nazirao u visini pa...cetvorospratnice, u prostoriji koja je sluzila kao dnevni boravak. Da bi sacuvali primarni izgled tog ogromnog prostora, nisu srusili ni neku vrstu visoke peci koja je sluzila za izradu hartije do, kako su mi rekli, osamdesetih godina dvadesetog veka. Sada je to cudoviste bilo totalno artificijelno sa kaminom i pecnicom za hleb u dnu i sjajnim instalacijama nekog neverovatnog umetnika koji ju je oslikao... Fabricka hala je u sustini licila na Matroz u Sremskoj Mitrovici, sa sve dimnjacima koji su parali americko nebo. Spolja nisu radjene nikakve intervencije, tako da kad smo se taksijem dovezli na datu adresu, mislili smo da smo istu promasili...
Zgrada je imala nekoliko staklenih liftova kojima ste se penjali do soba. U mojoj gostinskoj sobi, bila je cak paleta za hartiju i stamparska presa, koja je izgledala prilicno orginalno.
Kasnije se ispostavilo da je i ta presa, kao i sve ostalo u ovom neverovatnom domu, zaista orginal. Nas domacin je bio novinar. I to je Amerika, pomislila sam.
"Necu da idem u hotel. N-e-c-u!" Dovikivala sam se preko okeana sa Todorovim, koji me je preko Skajpa zvao pred spavanje.

недеља, 09. март 2014.

Ne znam ti ja nista

Iz aviona sam izasla potpuno omamljena, kada me je kao nozem presekla skoro za mene, vecito zeljnu sunca, nepodnosljiva hladnoca. Bila sam svesna leda jos dok smo prolazili potpuno zasticenom tubom koja je vodila do shatla, koji je vozio do centalne zgrade. Iako sam  videla na internetu da su u Americi, posebno Ilinoisu, Iowi, Indijani, Wiskonsinu jako niske temperature, nisam ocekivala ovako nesto. Ni ovakav pejzaz. Bljestavih svetala velegrada vec u sumrak, kada smo sleteli i apsolutne snezne beline koja je svetlucala milionima plavih zvezda.
“Beskrajni plavi krug”, promrmljala sam tiho, na sta je Jelena razdrazljivo dodala; “Draga, mani me Seoba i Crnjanskog, zaista si pateticna i dosadna. Ovde ces gledati cetvrtu, petu generaciju Isakovica uzivo”
Pogledala sam je iznenadjeno, shvativsi odjednom da je i ona bila na kraju svih snaga. Napustanje Temisvara i zahtevnog ljubavnika, pa ludi Minhen koji se kao u nekom starinskom Praxinoscopu vrteo od Stare do Nove pinakoteke u koju jedva da smo zavirile. Direr, Ticijan, Leonardo, Rubens, Van Dajk…Sve je to bilo u omamljenom duhu kao ogroman palimsest koji nam se srucio na mozak i srce i vid. Slikarstvo je odjednom postalo tako opipljivo! Culno, velicanstveno, tako puno znacenja i izazova…
I kao slag na torti predugog putovanja, nepodnosljiva kustoskinja Nacionalne galerije iz rumunske prestonice, na koju smo naleteli u hotelu za vreme dorucka. Decentna spolja, u crnom, bila je prava pretenciozna guska iznutra. Moj novi imidz je licio na njen, u sustini. Valjda je svaki onaj koji je imao dodira sa modernom umetnoscu bilo koje vrste mislio da je “black is such a happy color”. Besno sam spocitala ociglednu istinu mom saradniku, na sta je on nezainteresovano slegnuo ramenima, sa beskrajnim zadovoljstvom prevrcuci krisom snimljene fotografije iz pinakoteke. 
Iluana, tako se zvala, nije zatvarala usta sve vreme putovanja. Pricala je o nekom medjunarodnom presipanju iz supljeg u prazno, pokazujuci neke beskrajno nezanimljive fotografije najlon kesa i djubreta smestenih kao umetnicke instalacije u vise gradova Evrope. Kakve je veze imalo to banalno i efemerno fotografisanje sa njenim komentarima tipa transmisija, globalizacija, inventivnost, “kapaciteti za promisljanje” i “fabrike za izgradnju demokratije” nisam nikako mogla da razumem, a nisam ni pokusavala. Cim bi zatvorila oci u meni je cvetala neka nova stara slika. U sebi sam gledala Tintoretovog starog Vulkana kako proverava vernost Venere, zavirujuci joj u p. bukvalno. Venera je upravo provela noc sa ljubavnikom Marsom sakrivenim ispod ljubavne im postelje..
Slika je bila tako asimetricna, eroticna, obesna i hrabra ne samo za svoje vreme, nego i kao prica (mislim, koja bi zena smela da dovede kuci mladog ljubavnika dok joj je stari muz u susednoj sobi) da mi je ostavila specifican ukus u ustima, pogotovo sto mi nije bila poznata od ranije.
Bila sam svesna da treba da budem ljubazna i iz diplomatskih i iz prakticnih razloga prema Iluani, jer je i njoj Cikago bio krajnja destinacija. A ko moze bolje da ti pomogne u kontaktima u likovnom svetu nego kustos bilo cije nacionalne galerije!?
No…Sve je proslo i mi smo konacno bili u Cikagu. 
Srce mi je ubrzano lupalo, a dupe se beskrajno smrzavalo.
Dobro dosla Vladislava, rekla sam sama sebi, jer je USA land of opportunities. Zar ne?

понедељак, 03. март 2014.

Ne znam ti ja nista

” Vladislava, uzivajte” smejao se prostodusno ministar koga sam na jedvite jade uspela da dobijem iz hotela sa aerodroma u Minhenu. “Filmski festival u Cikagu, ma sta cete lepse?” Uzalud sam pokusavala da bilo sta kazem. On je pricao bez prestanka; I o tome kako su ljuti na njega u Ino poslovima i o tome kako ce mi samo biti lakse…
Jelena me je sve vreme gledala podrugljivo i kad sam konacno uspela da okoncam razgovor, kratko je prokomentarisala nesto u stilu da je losa organizacija Ministarstva kulture, samo slika odnosa u srpskom drustvu i drzavi. Kako je za vreme Tita sve bilo savrseno, i kako je vlast u drzavi cak i za vreme Milosevica bila nesto respektabilno, na sta se moglo racunati… “Ovaj bašibozluk”, baš tako je rekla, “je nešto najbednije još od Obrenovića na ovamo.” Teatralno je ustala i otisla u svoju sobu luksuznog apartmana u kome smo bili smesteni.
Pogledala sam kroz prozor napolje. Padao je divan raskosni sneg na jedan od lepsih gradova Evrope, dok je aerodrom blestao u moru mogucnosti. Putovanja i avanture.
Dolasci i odlasci…
Ljubav i mrznja…
Diplomatski imunitet koji me je u ovom putovanju ocesao spasao je Predicevu sliku koju sam uzasnuta nosila sa sobom u Ameriku.
Jer, ako me je srpsko Ministarstvo otkazalo, Todorov nije, cega smo postali svesni cim smo izasli sa pasoske kontrole. Istog trenutka je nasoj maloj druzini prisao muskarac, koji mi se na odlicnom srpskom predstavio kao pomocnik Todorova. Bio je tu da me podseti na dogovor koji smo imali i da nas odvede u najbolji hotel u blizini. Upitao je i kako smo putovali, dodajuci servilno da se  gospodin Todorov nada da je prva klasa bila pun pogodak, i da sam uzivala.
Rupa Kvizac Haderaha u meni je rasla dok su se svi trudili da ja uzivam…
Umesto da se istusiram ostala sam da gledam u Predicevu sliku, bez ikakve zelje za bilo kakvim kretanjem.
Pitala sam se da li je sudbina te lepe zene sa slike koja je zivot zavrsila kao monahinja, u egzilu, daleko od svega sto voli, sudbina Srbije za sva vremena. Da pati, strada, odlazi daleko od rodnog kraja? Da je muci nostagija koju ni jedan ukus sveta ne moze da izleci?
U sobu je opet uletela Jelena, blistava, u krznu. “Minhen je grad umetnosti, draga moja, a Tebe ceka cudo u Americi. Idemo na kraci kurs slikarstva” Iza nje je zarazen entuzijazmom stajao i nas drug. Bio je sav rumen u licu od uzbudjenja i stidljivo mi je klimnuo glavom, kad sam ga upitala da li on to mozda voli umetnost. “U Minhenu smo, pobogu” kratko je rekao.
Nisam imala argumente.
Krenuli smo u zivot.
Minhen, Minhen.
Deutschland, Deutschland Uber Alles

 

Ne znam ti ja nista

...Opet sam imala osecaj mucnine. Sve me je bolelo. Ledja pogotovo. I grudi. I koza. Bila sam Kvizac Haderah, omiljeni junak moga starijeg sina. Bila sam Kvizac u bolnoj transformaciji. Blokiralo me je znanje mogucih buducnosti, a nigde nisam videla svetlost. Ni u jednoj.
Avion je polako sletao. Bez suma i propadanja. Luksuz je i ovde obavezivao. Cekala nas je Nemacka. Polako sam pocela da skupljam stvari, kada sam videla prilicno iznenadjen izraz lica naseg saputnika sa oziljkom. Skidao je slusalice sa usiju gledajuci me sa nelagodom. Kao da razmislja kako da mi TO saopsti.
Nisam mogla da ustajem ( vec smo sletali), pa sam mu mahnula ruikom umirujuce; Kvizac nije smeo da panici.
Daleko sam ja od Kvizaca, pomislila sam gorko. Mora da mi se videlo to osecanje na licu, jer me je Jelena iznenadjujuce nezno pomilovala po obrazu.
Nasmesila sam joj se gorko.
Nisam bila Kvizac. Bila sam stub soli.
Jebo i Nemacku i Ameriku.
Cim smo sleteli, prisla sam nasem saputniku. On je zaista bio smeten sto me je prilicno iznenadjivalo. Jelena je jurisala iz aviona, kao devojcica, komentarisuci da u Minhenu nije bila godinama.
Ja nisam bila nikad. 
Napolju nas je cekao snezan i blistav dan.
Moj pomocnik mi je pokazao mail koji je upravo primio, jer je odmah po sletanju, ukljucio tablet. 
U njemu je pisalo, otprilike parafraziram."Da se lepo provedemo u Americi, da je komicno da Ministarstvo kulture jednom totalnom anonimusu kakav sam ja, daje tako ozbiljan zadatak, krojenja medijskog neba i komunikacije sa medijskim mogulima USA. Da nebo nece ni biti iskrojeno, jer je to pitanje ostavljeno po strani u drzavnom vrhu, a da se mi "blago nama" BUKVALNO TAKO, fokusiramo na promociju filma i slicne gluposti...I jos da drzava u ovako znacajnom trenutku ozbiljnih stranih investicija pere ruke od svake moguce moje intervencije na bilo kom planu..."
Dakle, bila sam Kvizac.
I mrzela sam, izlazeci iz aviona, ceo svet. I Minhen pride.
Jelena me je gledala zabrinuto.
Sve je ovo bilo tesko sr...