уторак, 21. јануар 2014.

Ne znam ti ja nista

Moj roman je… srpska knjizevnost. Eto, priznajem. I to je sve sto cete izvuci iz mene… Uzgred, niko ne moze da se ucitava u njega, laskajuci sebi. Moze samo da me cita, ili ne, sa manje ili vise zadovoljstva. Njegovo pravo. Do ignorisanja.
Jednom prilikom su mi prijatelji, kumovi, bracni par, kometarisali roman Kisa… Rekla sam: “Stalo mi je da me zene citaju”. Ona je rekla: “Sta te briga za zene”. On je rekao “Pa to je klasicno zensko pismo”. Ja sam dodala: “Sa elementima fantastike”. On je klimnuo glavom. Ona je rekla: ” Ma boli te dupe za zene, daj muske citaoce, izdavace, urednike, ljubavnike. Vise njih, razlicitih”…
Dok sam posle rucka sa Jelenom slagala sudje u masinu, razmisljala sam o tom razgovoru, misleci prvi put valjda o svojim eventualnim muskim citaocima. O tome kako me citaju i dozivljavaju. I o tome da li je moguce zaljubiti se u junakinju teksta, a ne stvarnu zenu, sa istinskim ocima i sisama u koje bi trebalo pogledati. Pitala sam se da li je moguce zaljubiti se i u tekst i u autorku.
Jer um je mocan afrodizijak, najmocniji. I to zaista ne bi bilo lose.
Dok sam tako snatrila o zaljubljivanju i tekstovima, stojeci sa soljicom za kafu na sred kuhinje u Konzulatu, osetila sam da nisam sama i da mi neko dise za potiljak.
Polako sam se okrenula. Ispred mene je stajao gospodin kod koga me je vodio B. pre nego sto je nestao. Izgledao je, lecnula sam se, kao necastivi licno. Sivo tergal odelo, malo pogrbljen, fini osmeh ispod finih naocara, kroz koje su virile lukave i inteligentne, mlade oci. Cak ga nisam tako dozivela prvi put, ako me pamcenje ne vara. 
Setila sam se da sam nedavno gledala mucnu verziju Fausta, ruskog rezisera Sokurova, u kome je isti, cije se ime ne da izgovarati – obucen, izgledao bas tako, kao ovaj moj opis. A kad se skine…kao bespolno, grbavo bice. Jer zlo je bespolno i rasplinuto. Kao guka. Tumor. Kao bolesti savremenog doba. Sve redom.
Kao ratovi i nasilje tela i duha.
Nasmejala sam se sa nelagodom:”O, dobro mi dosli. Ne secam se da smo se dogovorili da se danas…”
On me je nestrpljivo pogledao, mahnuvsi rukom kao kandzom:”Vladislava, tek sam danas cuo sta se desilo sa B. Odmah bi dosao da Vam se nadjem na usluzi. Ove nase sluzbe zaista su zatajile sa informacijama… Sve sam odmah spremio. B. je bio vazan link, a sad cete biti bas sami…”
Taman sam zinula da prokomentarisem da sam dobila novog pomocnika, on me je opet prekinuo.
Sta se sa mnom desava? Zar je moguce da svi citaju moje misli sa takvom lakocom!? Upitala sam se zabrinuto. Da sam tako providna?
“Ma, ta nova generacija je operativno totalno neefikasna.Oni samo predvidjaju. A kad se nadju u akciji. Puj!Niko ne moze da zameni B. E da znate Vladislava kroz sta smo nas dvojica sve prosli…Sluzbu ce debelo da kosta njegova smrt.”
Zacutao je odjednom, kao da se sa tegobom prisecao i gde je i sta trazi u Konzulatu. Pocesao se po glavi i nastavio” Da…Dodjite kod mene uvece, nesto da Vam pokazem. Valjda znate da su svi ti poslici koje Vam je ministarstvo dalo samo pokrice za glavnu stvar, a to je izgubljeno vukovarsko…” 
U kuhinju je usla Jelena i on je zacutao, radoznalo je mereci od glave do pete. Jelena je isto zurila u njega, kao da je videla duha, skupljajuci kragnu mekane kucne haljine u kojoj je bila. “Brr, odjednom je zahladnelo.” Rekla je, prekidajuci neprijatno cutanje i pogledajuci me upitno. “Dodjite obe veceras, treba i Vasa gosca da vidi kakve lepote imam u svojoj radnji”. Prisao joj je, skoro ne dodirujuci tlo nogama. Poljubio je u ruku, zadrzavsi je duze nego sto je trebalo. Jelena ju je skoro istrgnula, sto nije licilo na nju. Uvek je pristajala, za razliku od mene, na obozavanje.
Pogledala sam se u staklo na vratima od kuhinje i mahinalno se ispravila. Moram povesti racuna o sebi.
Ceka nas Amerika.

субота, 18. јануар 2014.

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam rucala sa Jelenom u Konzulatu, nas dve same. Pricale smo o umetnosti, muskarcima, umetnosti. Sa njom nije bilo banalnih tema; a i kad jeste, svakoj stvari je davala znacaj koji bi je ucinio posebnom i uzbudljivom kao pravo slavlje duha. Sve vise sam volela njenu nepresusnu energiju. Nasuprot njoj, ja se nisam osecala najbolje. Na ledjima mi je raslo neko tkivo koje je pocinjalo da lici na grbu. Pomislila sam kada sam to videla, da je to od silnog cutanja. Precutkivanja . Distance, zivotne u svakom smislu.
Kada sam prvi put videla da mi ledja vise nisu potpuno prava, uplasila sam se. A onda sam se setila Pescane planete i princa Leta koji se  u nekoj …ntoj knjizi pretvorio u kosmickog crva, sveznajuceg, vecnog i mocnog. Mozda je i mene cekala nekakva transformacija koja mozda, i nije bila bas tako losa.
Mislim, biti kamila u pustinji je sasvim korisna stvar…
A biti kamila u Rumuniji…
Pila sam cistu vodu i snatrila o mom novom zivotu kamile, kad me je Jelena, treperavo upitala nesto. Nisam odmah ukapirala sta, ali sam cula tisinu i osetila sam da nesto ocekuje od mene. Popila sam jos jedan gutlja i pogledala je preko ruba case:”I?”
“Sta i, draga, nisam Vas bas najbolje cula…”
“Vladislava, vidim da si rasejana. Sta se desava sa Tobom? Vec nekoliko dana, od kad si bila bolesna, nemoguca si za komunikaciju. Ides po konzulatu, krsis ruke, pricas sama sa sobom. Pre neki dan sam nasla tvoje naocare u sanducicu za hleb. Neki ves u mom…Jesi mozda zaljubljena? Gde je B, uostalom,  za njim patis, a?” Upitala me je vragolasto. Ne cekajuci odgovor, nastavila je: “Kako Ti se svidja film, videla sam da si ga sinoc odgledala. Cujem da zajedno idemo u Ameriku, na festival. Bas sam iznenadjena. Imas li Ti iskustva…” 
“Jelena, pa Vi ce te mi pomoci, nadam se”, rekoh diplomatski, oduglovaceci sa odgovorom na pitanje koje mi je postavila. Istina je bila da sam mrzela domace filmove. Jelena je bila blistava i odlicna, ali film…Jos jedna prica o srpskim netrpeljivostima i neslogama. Siva, mracna, neduhovita. Kritika ga je cenila kao “omaz drustvenoj stvarnosti” i “srpski neo crnog talasa”. “Povratak korenima”. Puj!
Brze bolje sam ustala od stola da Jeleni zabasurim odgovor,ali ona nije odustajala.
Odjurila sam u moju sobu i resila na brzinu da joj nesto poklonim samo da ne bi razgovarale o filmu. Odlucila sam se za novu bocicu ruzine esencije, ekstravagntni poklon Todorova.
Vratila sam se u trpezariju i stavila joj poklon pokraj cinijice sa desertom koji smo same spremale.
Bila je iznenadjena i obradovana, a kada je otvorila bocicu zamirisale su najlepse ruze iz nekog vrta na kraju sveta. Mirisalo je na leto, raskosno sunce, radost. Lukavo me je pogledala: “Bas Ti se nikako film ne dopada, jel da?” Klimala sam zalostivo glavom:”Ali ste Vi sjajni. Kao i uvek”.
“Kao i uvek” uzdahnula je, udisuci opojni miris….”Sve je manje dobrih uloga za moje godine, znas li to, Vladislava. Starost je grozna”,frknula je, udarivsi bocicom svom snagom o sto.
Na B. je zaboravila.

Ne znam ti ja nista

Sedela sam i bezvoljno zurila u moju novu vezu, njegovo “lice sa oziljkom” i uzana ramena. U medjuvremenu se presvukao – tek sad je licio na omatorelog tinedzera. Rokerska siva majica i zarozane farmerice; vise bih volela da sam dobila nekog Matrix agenta Smita sa brzim naocarima.”We’re not here because we are free. We’re here because we are not free. There is no escaping…” Pomislila sam obesivsi moj nos koji je sve vise licio na… zonglerski?
Gde sam bila ja i gde je bio moj zivot, pitala sam se…
Kao da mi je cuo misli ( a mozda i jeste, ko ce ga znati na kom levelu komunicira) rekao mi je, mnogo mekse i ucinilo mi se, cak sa izvesnom dozom simpatije u glasu: “Vladislava, opustite se i nasmesite. Ceka Vas uzbudljivo putovanje. Nece biti cak ni opasno za Vas. Drzavi treba Vase iskustvo i Vase godine. Vas sarm i …”Tu je zastao zbunjeno, kao da  nije odjednom ni sam bio siguran koji su to atributi koji mene preporucuju za to putovanje. “Ne znam da li znate da je u toku smena na svim nivoima drzavne bezbednosti. I civilnim i vojnim. Mnogi su agenti kompromitovani, neki su premladi za profil osobe koja bi nam odgovarala, neki su se povukli. A neki su…”
Tu sam ga suvo prekinula:”Da, neki su poginuli.”
Promenio je temu, zureci u mene nepomicno: “Svakako necete ici sami. U Cikagu je ovih dana veliki festival srpskog filma. Povescete i Vasu goscu, ona glumi u Krilima. Znate da je taj film hit u dijaspori?”
Sad je pokusao da bude i sarmantan. Gledala sam ga sa dosadom.”Evo spremio sam Vam film na USB. Pogledajte ga. Kao pokrice vaseg odlaska u Cikago, bice vodjenje press konferencije posle filma. Tu cete imati priliku da uspostavite fine kontakte sa medijima. Upoznacete ljude…I to krilo srpske dijaspore koje je protiv naseg zakona. Zadatak Vam je da ga omeksate, ako ne uspete totalno da ga prevedete na nasu stranu.”
Pocela sam da se osvrcem po, do pre neki dan, udobnom stancicu B.
Da li je ovo bila neka skrivena kamera i kakve to manipulacije od mene ocekuje Srbija?
“Nisam ja Neo,” rekla sam tiho
“Nije ni ovo Matrix” rece moj agent ironicno ,” nego jebena srpska proza sa elementima trilera”.
“I malo fantastike” dodadoh ja, gutajuci knedlu, tiho.
“I elementima fantastike” ponovi za mnom moj agent, pomirljivo.

субота, 04. јануар 2014.

Secanje: Petru Krdu

Ove godine za praznike dobih svega jednu novogodisnju cestitku. Divnu, crvenu sa jednim velikim M na naslovnoj strani. Podsetila me ta jedna jedina cestitka, sa drugog kraja sveta, da jos ima lepote u mirisu hartije i knjigama koje se listaju, a ne scroll txt. Send SMS MMS mail...Danas sam dobila tu cestitku, od drugarice cije ime pocinje na isto to slovo: M. Objasnila mi je da je to M od Merry christmas, a ne od pocetka njenog imena...Pozelela je mojoj porodici i meni, izmedju ostalog, sto vise umetnosti... Onda sam vozila biciklo, sto nikad u januaru nisam radila u zivotu, a bicikli vozim decenijama bez izuzetka, ali od aprila do oktobra, najkasnije. Pa sam posle toga citala novine (divni trenuci praznicne dokolice) i to ne on line, nego onako, po starinski. Kulturni dodatak subotom u Politici, a u njemu: 
pesma by Petru Krdu (iz zaostavstine) prevod sa rumunskog Gabrijela Babuc:
Zuta zima
Crni grozdovi zute zime
sumnja preskace iz a u c
dok se b pretvara u c
i ponovo u a
rupe na snegu
crni grozdovi zuta zima
sumnja je dospela do kucnog praga
odgovorni smo sto ne ostavljamo tragove
i sto ne pregovaramo o krajnostima
crni grozdovi
zuta zima.
***
Krdua sam poznavala povrsno. On je bio u radiju, ja u televiziji. Nekoliko puta sam bila gost u njegovom KOV-u i jednom samo u njegovoj kuci. Tada sam, kada sam bila kod njega kuci, pravila njegov portret za TV Novi Sad. On je vozio bicikli kao modernisti iz proslih vremena i recitovao poeziju. On je vozio i voleo biciklo kao ja. Voleo je i Sarojana, Joneskog. Secam se da sam jedne godine cekala rano ujutru, da otvori vrata KOVa kod njega u Vrscu, kao pekare, jer je prvi objavio na srpskom dobitnika Nobelove nagrade koja se dodeljivala taj dan. Bila sam prvi novinar u drzavi koji je drzao srpski prevod Nobelovca, te godine...
Bio je stariji od mene 12 godina, sto je dosta. Bio je ironican, cesto sarkastican, uzasno ambiciozan, sve suprotno od mene tada, pa se i nismo nesto slagali. Nisam bila ni na njegovoj sahrani 2011. Ali je bio strastan ljubitelj dobrog teksta i nepotkupljiv kriticar banalnog. Pa sam, kad sam danas naletela na ovu njegovu pesmu,  pozelela da ovo zabelezim. Petru Krduu bi se to dopalo. Voleo je pretencioznosti.

петак, 03. јануар 2014.

Ne znam Ti ja nista

Jedno jutro, posle vise dana bolovanja (oporavljala sam se sve brze i brze, sto je pravo cudo za moj uzrast i ovo doba godine, hladno i promrzlo) izasla sam u bastu. Dan je bio mekan, sav ruzicast, nimalo nalik na decembarske dane na koje sam naucila. Bez daska vetra, spokojan sav, sa mirisom jelovih grancica i krckavih kolacica. Djumbir, limun, vanila, cokolada, badem i lesnici. Takav dan. Bila sam ponela solju kafe sa sobom i sela u obliznji lingistul na terasi. Mislila sam na Gorana, koga nisam mogla da pronadjem, na momke rasute u belom svetu, na bivseg muza koji me zaista vec dugo nije voleo, bez obzira sta ja mislila ili uradila... Jer, da jeste, bio bi moj ljubavnik na belom konju kakav je nekad bio...
Mislila sam pomalo i na mrtvog B. mada, moram priznati, vise na njegovu zenu. Kako je ona to prezivela, tu neocekivanu, bednu smrt? Da li je znala uopste cime se njen muz bavi?  I na kraju, kakvi su im bili odnosi...Mislim na one sustinske, kad znas kako neko dise i u krevetu i van njega...
Bila sam bas usamljena, da ne duzim. 
U dnu baste sam primetila nekog nepoznatog. To me je uplasilo, pa sam skocila tako naglo da mi se nes prosuo po trenerci. Osoba je prilazila laganim korakom, noseci grabuljice i vedro puno suvih grana. Opustila sam se, bio je to novi vratar/bastovan, koji je trebao da zameni B. Obrisla sam trenerku vlaznom maramicom. Sa zebnjom sam pomislila kako B. ne moze da zameni niko u svim poslovima za koje je bio nadlezan. Sto je bio blize terasi, primetila sam da je bastovan mlad, jako, sto me je dodatno uznemirilo. 
B. je bio covek sa iskustvom, pomislila sam zalostivo. A ovaj... 
Bastovan je bio u nekom sivom radnom mantilu i gumenim zelenim cizmama u  koje su bile uvucene izbledele farmerice. Na rukama je imao radne rukavice, vesele crvene boje. Smedj, prilicno suvonjav, bez izrazitih licnih obelezja. Kad mi je konacno prisao, nasmesio se pomalo kiselo i rekao, bez ikakvog uvoda: "Ja sam Vasa nova veza. Goran me je upoznao sa svim pojedinostima." Zatim je spustio vedro i grabuljice, skinuo rukavice i pocesao se iza desnog uha. E, to je vec bilo licno obelezje.
Veliki oziljak koji se sirio preko celog grkljana, od iza uva, sve do jabucice. Bio je sav nabubrio, ruzicast i prilicno jeziv. Pomislila sam, ni ne primecujuci da govorim glasno:"Gde si to navukao? Dok su te klali tupim ziletom u popravnom..."
Ugrizla sam se za jezik. Sto sam bila duze u ovom poslu, bila sam sve veca prostakusa. Nisam se ni tako dobro kontrolisala kao nekad, dok mi je zivot bio...Almost perfect
Mladic me je pogledao prilicno iznenadjeno:"Od kud znate? Raceno mi je da nemate nikave informacije..."
"Ma i nemam, salila sam se. Izvini. Znaci bio si u popravnom domu?" (Nikita, jebo Te, fucking Nikita, pomislila sam, shvativsi odjednom da se ludo zabavljam).
Ma kad bih ja u proslom zivotu, upoznala ovakvog lika!?
"I sta je sa mojim putovanjem u Ameriku? Ti ides sa mnom? Stvarno si bio u domu. A roditelji.."
"Vladislava", sada me je on pogledao skoro ljutito, koliko je to bledo lice moglo da izrazi neko osecanje,"nisam ja nikakav klinac. Samo sam vitak. Uostalom, moji roditelji su davno mrtvi...A i ako nisu..."Zaustavio se na kratko, nastavivsi ledeno:" Kao da jesu..."
Pozvao me je rukom u kucicu koju je nasledio od B: " Bicu Vam daleko dragoceniji od bilo koga drugog. Analiziram, uporedjujem, predvidjam, simuliram, odlican sam strateg. B. je bio stara skola. Um caruje, snaga klade valja" Otvorio  je vrata a ja sam se nasla u svetu novih tehnologija, zaprepastena. Nekoliko neverovatnih kompjutera, gomila zica, slusalica, ekrana... Bila sam u carstvu IT i odmah sam se setila svih uzbudljivih romana koje sam citala, gde su pomocnici bili hakeri, ekstravagantnog izgleda i visokog IQ. Sta je sad ovo? Umesto zanra fantastika, postajem zanr postmoderna!?
Citati!?
Den Braun& Stig Lason!?
Inferno& Triologija!?
Jebo Nikitu.
"Koliki Ti je..."
"Sta?" upitao me je moj novi saradnik ravnim glasom.
"IQ?"
"152."
"Jebi ga, moj je 137".
Opet sam psovala.

среда, 01. јануар 2014.

Ne znam ti ja nista

Prvo sam plakala, pa sam povracala, pa sam opet plakala.
Zato me je Goran zvao! Da mi kaze za “nesretan slucaj”, pa nije mogao. Znao je da je to za mene, osetljivu do granica svemira, tesko, pretesko. Odjednom je cela prica –  ona prosla i ova jos neispricana, dobila mracni, zastrasujuci ton. Price u kojoj se zivoti gube.
Nemojte me pogresno razumeti. Nije taj covek bio covek mog zivota i nisam ja zalila za mogucom, promasenom ljubavlju, Nisam bila iznenadjena da se les vraca zeni. Muskarac takvog kalibra nije ni mogao da bude sam. Na fotografiji, nekoliko dana kasnije, videla sam mu i zenu, krajnje obicnu. U biografiji mu je pisalo da su proveli skoro trideset godina zajedno. Tako.
Nisam zalila za ljubavlju, zalila sam za covekom. Bojala sam se i  za sigurnost mojih sinova. Vise mi pretnje Cvetana Todorova nisu bile nemoguca misija, nego uzasna mogucnost.
Nisam ja ni kukavica, za sebe ne brinem. Valjda je to jasno.
Razbolela sam se, naravno. Ona noc na auto putu, pa onda ovo. Imala sam uzasnu glavobolju i temperaturu. Na skype sam se jedva pojavljivala za vreme da razgovaram sa momcima. Moj stariji je kapirao da se nesto desava. Jedva sam ga zaustavila da ne doleti u Temisvar. Stavljala sam tri sloja pudera, prvo korektor pa tecni i kameni. Obrazi su mi bili narumenjeni kao nekoj vodviljskoj pevacici, ne bi li sakrila bolest. Jednu noc je konzul zvao i hitnu pomoc, tako sam imala visoku temperaturu.
Osecala sam se kao izmanipulisana lutka na tankom koncu cijom sudbinom su upravljali drugi. Valjda se svako tako nekad oseca!?
Telefonske razgovore umesto mene sa ministarstvom je preuzeo konzul. Jednu drugu noc me je cak mazao i nekom odlicnom rakijom. Posle se salio da je bar tri deci popio on, a bar dva, moje vrele ruke i ledena stopala.
Moja nova drugarica glumica se takodje muvala oko mene, trudeci se da bude korisna.
Nisam imala pojma kako cu dalje. Ponadala sam se da ce cela prica biti otkazana.
Jebo Ameriku, hocu kuci.