понедељак, 23. децембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Spavala sam dugo i lekovito, bez snova. Kroz prozor se nazirao blistav suncan dan, potpuno neverovatan za ovo doba godine. Resila sam da se pocastim jednim apsolutnim izlezavanjem i citanjem knjige, sto odavno nisam radila. Odlagala sam donosenje bilo kakvih odluka, cak i susret sa B. Onaj zluradi komentar na racun mojih godina kod starog trgovca maglom mu nisam zaboravila. Nekad sam bila pravi slon. Pamtila sam sve, osim dorucka.
Knjiga je bila neka slatka africka avantura o tradicionalno gradjenoj vlasnici detektivske agencije, apsolutni hit u zanru. Pogledala sam ime autorke, a bio je u pitanju muskarac. Kako je muskarac mogao da zna, kako se oseca jedna zena srednjih godina, u vrtlogu neverovatnih dogadjaja!?
Mozda, kada bi uzela muski pseudonim, da i ja opisem moje avanture…
I kako da izvedem da u svemu tome ne bude niceg licnog!?
Da mi glavni junak bude muskarac? Mladji, beskrupulozan, ni malo osetljiv i boleciv. Neka vrsta srpskog 007 XXI veka!? Sve suprotno od mene!? Hm. Razmisljam. This is a man’s world. 
Dok sam se tako mucila, svojom eventualnom buducom karijerom pisca bestselera, koji ce eto, uskoro i u Ameriku, zazvonio je telefon.
Zvali su iz Ministarstva da mi potvrde putovanje i da mi daju neka uputstva koja mi uopste nisu trebala. Sekretarica je opasno otezala sa nekim osmejkom u glasu, sto me je posebno iritiralo. Vec sam htela da spustim slusalicu, kada mi je uzurbano rekla, tihim i poverljivim glasom da …neko ceka da me cuje. 
“Vladislava, kako si?”
Bio je to Goranov glas koga nisam cula …vekovima. 
Bila sam istinski obradovana i upitala sam se, odakle on!? Odmah sam shvatila i zasto je sekretarica bila ocarana. Goran je uvek imao takav uticaj na zene, mlade i starije i najstarije. Potreba da se pored njega bude zenom, bez obzira na sve razlike.
“Kako si mili? Kako, gde, sta?”pitala sam ga uzbudjeno. 
“Gde Ti je B.?” upitao je Goran, izbegavajuci odgovor.
“Ne znam, nema ga nekoliko dana”, odgovorila sam, odjednom bivajuci vrlo oprezna: “Sta se desava ?”
Sa druge strane je bila uznemirujuca tisina. Onda se Goran nasmejao i poceo da prica o sebi. Sta je radio, gde je bio, kako zivi. Previse teksta.
“Gorane, sta se ustvari desava?” Jedva sam ga prekinula.
On je prevideo moje pitanje i na isto odgovorio protiv pitanjem:” A Ti, kako si Ti? Kako sinovi? Rumunija? Amerika?”
Bilo je jasno da zna mnogo vise nego sto je hteo da mi kaze. Pitala sam se, da li da mu spomenem susret sa Todorovim. Kao da mi cita misli, rekao je da je Todorov u Rumuniji, tacnije u Temisvaru i da je sinoc vidjen u drustvu “omanje dobrodrzece gospe srednjih godina”, sa kojom je otisao kolima u nepoznatom pravcu. “Pa sam se zapitao i zabrinuo”, nastavio je seretski, ali se istinska zabrinut mogla cuti u njegovom glasu. Ta zabrinutost je otopila i poslednju trunku nepoverenja koje sam imala i ja sam mu sa velikom pompom ispricala sve o sinocnim dogadjajima. I kako sam dobila pretnju. I kako sam mlatila peske autoputem do grada i kako su me iskaljali i o soferu koji mi je nudio evre za usluge i o taksisti i o pocepanim carapama…
Goran se grohotom smejao. Rekao je da ne moze da zamisli celu situaciju, ali da ne potcenjujem protivnika.”Todorov je jedan od najopasnijih ljudi regiona” dodao je vrlo ozbiljno.
“Ozbiljniji od bilo kakve zmije koju si srela”, podsetio me je.
Razgovarali smo jos malo…O prijateljstvu, knjigama, porodicama. Tek kasnije sam shvatila da mu je u glasu bilo mnogo oklevanja, nemira i opreza. Usamljena kako sam bila, a zeljna njegovog drustva, nista od toga nisam primecivala…
Blizilo se podne,a ja sam jos guzvala posteljinu. Oklevala sam sa ustajanjem, oklevala sam sa okoncavanjem razgovora. Prekinuo ga je Goran, odjednom izjavivsi da se cuvam i da nema vise vremena da prica sa mnom. Pozeleo mi je i sretan put.
Ustala sam, ponovo se dugo tusirala, pustajuci da mlaz vode sa mog tela spere svako secanje na proslu noc. Konacno, posle nekoliko kracih telefonskih razgovora, lakog rucka i malo surfa po internetu, oko pola cetiri sam uzela dnevnu stampu da je procitam. Na drugoj strani nasih napoznatijih dnevnih novina, koje sam bez problema dobijala u konzulatu, bez i dana zakasnjenja, pronasla sam malu rubriku. Na slici je bio B. glavom i bradom. Vest je glasila, parafraziram; les penzionisanog visokog oficira BIA bice vracen iz Rumunije gde je doziveo  nesrecu, sa najvisim pocastima u Srbiju, supruzi i deci. Posmrtno mu se dodeljuje orden za specijalan doprinos bezbednosti regiona. Datum rodjenja, datum smrti. Mesto sahrane ce biti naknadno publikovano.
Novine su mi ispale iz ruke.

петак, 13. децембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Cela oblast Banata u okolini Temišvara je ustvari, u rukama stranaca. Dovoljno je da stranac registruje firmu u Rumuniji i može da kupi zemljište. Istovremeno, u oblasti Transilvanije nadničarenje je jedan od načina preživljavanja, a isti ljudi rade po dva posla, u rudnicima i na njivi za svoje potrebe. Sto ovo pricam?
Bojala sam se silno ove setnje u tankim sandalama, u pola noci. Nisam znala koga se vise plasim. Nekog nesrecnika koji je u potrazi za boljim zivotom kao pirat krstario putevima oko Temisvara ili Todorova. Todorov se ocito zabavljao, njegov vozac je polako vozio pored mene par minuta. Nije on bio moj ljubavnik, pa da mi otvori vrata i da se ja predomislim. Predator je morao da ode, a ja sam morala peske da u decembarskoj noci nadjem put do Konzulata. On je vozio pored mene, a onda je tako silno dao gas, da sam ostala iskaljana do pola vecernje haljine. Bila je to neka kombinacija blata i polusmrznute sljake, jer je Celzijus bio opasno blizu nule. Tanke sandale ce me doci glave, mislila sam, meni i mojim sredovecnim jajnicima…
Sa olaksanjem sam shvatila da sam mnogo blize gradu nego sto sam mislila i da cu glavnim putem za jedno sat vremena, ako me niko ne opljacka, ubije i ne siluje, biti u sigurnosti kuce. Isla sam prenapetih zivaca, preplasena, smrznuta, sa sve ostecenijim stopalima. Telefon mi  se ispraznio i nije bilo moguce pozvati taksi.
Bila sam jako zabrinuta, ali sam sa druge strane osetila olaksanje. Nisam bila luda: Todorov me je zaista osmatrao, onako kako sam predosecala.
Na ulazu u grad, posto su me startovala cak dvojica kamiondzija i jedan Audi sa  dvojicom bumbara ( to je bio termin iz moje mladosti za debele direktore , drugi ne znam ) koji su mi nudili evre za usluge, pronasla sam mini taksi stanicu. Sa olaksanjem sam se smestila u vozilo, ne obracajuci paznju na prostacki izraz lica vozaca koji me je cenio kao novu u kraju. Bizar seks sa sredovecnom kaljavom ribom i njenim  a la ” mala sirena” stopalima…
Prostitucija je kraljica majka! Sta reci!?
U Konzulatu sam bila oko tri sata. Istusirala sam se skoro kljucalom vodom, popila dva aspirina  i sa olaksanjem se uvalila u krevet, cetrdeset i pet minuta kasnije. Nisam mislila ni na sta…
Zaista nisam imala problema sa nesanicom, samo sa zuljevima.
Pre nego sto sam zaspala, pomislila sam da pod hitno moram ispricati B. za susret koji sam imala.
Ali gde je on?!
XXVIII
…Nije ocekivao da ce se situacija na granicnom prelazu ovako zaostriti.
Nije ocekivao ni pucnjavu, ni ovakvu cvrstu resenost da se napusti Rumunija. Bio je odlicno informisan o celoj situaciji, ali je nije, ocekivao. Mislio je na Vladislavu. Kako je ostavio bez osnovnih informacija. Mislio je na svoju zenu koju nije videovec dva meseca. I svog prvog unuka, koga jos nije ni video. Premotavao je po glavi poslednja uputstva koja je dao zetu, ako se ovoga puta NE vrati. Zetu je bilo neprijatno. Tek sad je shvatio koliko je njegov tast tezak covek. Zet se znojio, iako nije bio kukavica. Ostavio je zetu broj racuna u Svajcarskoj. Da se nije rodio unuk, nikad mu ga ne bi dao…Ovako… Morao je. Bio je on covek patrijarhalnog reda i morala.
Pogledao je preko nisana na ivicu sume. Senka se brzo kretala kroz belilo sumrazice i tankog sloja snega. Mirnom rukom je nanisanio. Pucanj je bio tup, sa prigusivacem. Onaj tamo se srusio.
Prebrojavao je koliko je bilo jos tih ilegalaca. Na koliko su racunali. Bas se nervirao sto je pristao da ga nagovore da se ukljuci u tu akciju…Rumunski granicni prelaz X zaista nije bio u njegovoj ingerenciji. I ti ilegalci? Valjda je drzavi odgovarao taj odliv. Ostavljala je utisak da se nesto desava od kad je Rumunija usla u UE. Da je manje nezaposlenih u zemlji.  Od pocetka mu je bilo jasno da je on kao internacionalni operativac sa nekoliko pasosa pravi covek za resavanje problema. Ako se obelodani, Rumunija moze da pere ruke. Krijumcarska posla, tako bi izgledalo. A ne sinovi beze iz drzave trbuhom za kruhom. Eh…
Opet je opalio. Meci su zvizdali oko njega. Mozda je to bila namestaljka. Od kad fizicki radnici ovako dobro pucaju!? Video je i nisan infracrvenog. Cuo je  Mk 11. Bilo mu je jasno. U klopci je. Nekom je smetao.  Vec je bio mrtav. A Vladislava…
Toga decembarskog jutra bezivotno telo B. plutalo je u plicaku zamrznute recice neimenovanog granicnog prelaza….

четвртак, 12. децембар 2013.

Ne znam ti ja nista

…Imala sam jednu fantasticnu osobinu koju Vam do sada nisam pominjala. Kad je stvarno frka, istinski, ja sam mirna i stalozena apsolutno. Mislim da mi je to spaslo zivot u Turskoj, sto sam se u zmijskom zagrljaju prepustila potpuno, da me uzme. Jednom kao tinejderka sam se na moru, daleko od obale prevrnula u kajaku sa nekim decakom koji mi se udvarao. Bili su dosta veliki talasi i ja sam, potpuno mirno, do obale vukla i kajak i decaka koji se uzasno uplasio…Na obali sam se okrenula i otisla da ga ne vidim vise. Prezirala sam hvalisavce (kakav je bio) i panicare. 
Prezirem ih i danas. Tu se nista nije promenilo.
Dakle, sad je bila bas frka, a ja sam se odjednom smirila. Nije mi vise bilo ni hladno, ni mucno.
Popila sam pice do kraja, ljubazno se zahvalila Todorovu, zamolila da zaustavi auto.
On je bio prilicno iznenadjen mojom reakcijom. Podigao je obrvu i prokomentarisao: “Vidite Vladislava, mislim da me ipak niste razumeli…”
Bilo je dramaticno i bolno, ali bas ne volim kada me potcenjuju.
Vozac je stao, ja sam rekla da sam sve razumela i da regija sigurno nece imati problema sa mnom.
Bila je mrkla noc, a ja sam otvorila vrata automobila, zgrabila pozajmljenu stolu sa sedista i zagazila u mrak.
Nisam imala pojma gde se nalazim.

среда, 11. децембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Cvetan Todorov je sedeo u oklopnom vozilu koje je iznutra licilo na tenk. On je bio u smokingu, a izgledao je kao general u ratu. Nervozno je vrteo rubin na prstenu, koji sam zapamtila iz posete njegovom neverovatnom  domu pokraj Blagoevgrada. Kad sam otvorila oci, sve sam to na brzinu videla. Nisam progovorila, a u krilu mi se nasla nova crna plisana kesica. Pretpostavljala sam sta je u njoj. Nova ruzina esencija. Skinula sam stolu i dalje cuteci, otvorila kesicu. Sada je na vrhu brusene flasice bio mali zeleni kamen. Bozanstven, kao i prethodni,  malecki smaragd. Uzdahnula sam i na srpskom rekla: "Dobro vece. Hvala na poklonu. Cime imam da zahvalim na ovako neocekivanom susretu?"
Lagala sam. Suret sam ocekivala jos od onog para cizmica i skorog susreta u pozoristu.
Pomislila sam sa osecajem gocine i tuge, koliko puta sam slagala poslednjih godina.
Svi spijuni, kao i svi klovnovi su dakle isti.
Cvetan Todorov je cutao.
Pogledao me je teskim pogledom koji me je podsetio na pogled muftije novopazarskog.
Kada je progovorio, glas mu je bio metalan, kao testera. Nisam ga se takvog secala. Pesnika i proizvodjaca ruzinog ulja.
Preda mnom je bio covek brutalan, grub i beskrajno opasan. Zadavio bi me jednom rukom, ako bi mu to odgovaralo.
Odjednom sam se osecala kao da mi je neko stavio kontejner pun djubreta na glavu. Ista me je bolela i bilo mi je beskrajno zagusljivo.
Sampanjac je na zalost, potpuno ispario.
"Slusajte Vladislava, pazljivo. Necu da gubimo vreme. Ustedimo ga i meni i Vama". Todorov je govorio na odlicnom srpskom, sto me nije ni malo iznenadilo.
Mislim, ko je taj covek ustvari?
Nastavio je:" Nama ne odgovara uloga koju Vam je dalo Vase Ministarstvo..."
Zavalio se dublje u sediste, prekstivsi nogu sa savsenom crnom muskom cipelom visokog sjaja. Pomisila sam da mozda uopste ne hoda peske, nego ga nose i iznose, kao ...Cara?
Video je da merkam njegove cipele, pa je nastavio razvlaceci reci na slogove. "Vladislava, da li me pratite?" Kao da sam debil, pomislila sam. Klimnula sam glavom, a on je ponovio .
"Nama ne odgovara Vasa uloga u Ministarstvu. Vas novi Ministar je tezak slucaj. Nama ne odgovara da Vi uspete u misiji. Nama ne odgovara cista situacija u medijima. Da li ste razumeli?"
U autu je bilo kao u frizideru. Sada sam vidljivo drhtala...Bila sam besna.
Bila sam uplasena. 
Cutala sam. 
"Ni slucajno ne smete dopustiti nikakav dogovor. Nikakav! Da li ste razumeli!?" Zacutao je.
Pogledao me je odjednom krvavim ocima. "Inace..Ne Vi...Nego Vasi..."
Lako sam kriknula, podigavsi ruku. Sve mi je bilo jasno.
Lagala sam, opet. 
Nista mi nije bilo jasno, osim bliske opasnosti.

субота, 07. децембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Iako realno, Rumunija bas i nema previse razloga za slavlje, obzirom na polozaj i nje i Bugarske u EU, a u odnosu na kljucnu Nemacku, ovih veceri, uoci Bozica, Temisvar je treperio u valcerima, izlozbama, prijemima…Bila sam zaprepascena kako sam odjednom pocela da razumem politicku scenu. Kao neko ko dugo vremena zivi u amneziji, pa se odjednom probudi i svega se seti. Ili sve ukapira.Odjednom sam razumela i teznju vlasti, sa namerom da sakrije ogroman odliv radne snage iz zemlje koja je u Evropi radila za najbednije dnevnice da pravi glamur i sjaj i raskos koji su bili, pa…U najmanju ruku diskutabilni.
Veceras sam uzivala. Isla sam sa mojom Jelenom,  najfantasticnijom zenom, na pravi pravcati bal. Pozajmila mi je neki mali ogrtac od sibirske samurovine u kome sam bila kao ruska kraljica luksuza….U mrkoj haljini sa mrkim krznom, izgledala sam skoro fatalno. Jedva sam u ceo aranzman uklopila neke male polusandale, simi, sa satenskom masnicom, od braon antilopa.
Dok sam ispijala za sankom po ko zna koju casu sampanjca, uzivajuci u Strausu i lakom pijanstvu, Jelena je plesala, plesala, plesala. Iako u znatnim godinama, imala je vise udvaraca nego ja. Njen elan vital i raskosni smeh su bili i dalje neodoljivi. Sve sam morala da joj priznam…Iz prestonice je na bal stigla i velika zvezda aktuelnog rumunskog hita sa kojom smo se vec videle, jer je isti bio humanitarnog karaktera. Nisam mogla da ne pomislim sa gorcinom na sve one kojima je u Rumuniji, kao uostalom i u mojoj Srbiji, pomoc trebala…Pogledala sam u dno svoje case sa preskupim sampanjcem, koji mi je odjednom bio…kiseo i rezak i previse aromatican. Pripala me je muka.
Suvise cesto mi je pripadala muka, shvatila sam. Mladi kelner koji me je posluzivao, se mnogo vrzmao oko mene. Pocela sam da se osecam vulgarno, kao da sam zaista bogata meta za jednog mladjanog zigola. Odjednom sam se otreznila i ohladila. Ni stola kojom sam bila ognuta nije mogla da me ugreje. Videla sam ironican pogled moga mladjeg sina i skoro cula komentar iz svetine…
Fucking socijala. Nikada necu nauciti da uzivam u zivotu. Sa gadjenjem sam pogledala vrh mojih sandaleta. Doslo mi je da kao Pepeljuga zbrisem jos pre ponoci sa bala. Kada sam prestala da se radujem???
Kada???
Pao mi je na pamet razgovor koji sam jutros vodila sa ministrom. Boze.. Nije moguce da sudbina srpske informative lezi u mojim rukama, kao sto je lezala sudbina obrazovanja. Pih.
I kako cu ja u Ameriku. Nisam o tome razgovarala ni sa kim.
B. je ceo dan bio nedostupan i na mobilnom telefonu, a sinove nisam htela da uznemiravam, bez pravog razloga.
Iskreno, moguc put me je beskrajno uzbudjivao, pre svega sto bi mozda nasla vremena da se vidim sa mojim lepotanima, sinovima, koji su trenutno obojica bili u USA. Svaki na svojoj strani, ali ipak… Bar bih im bila mnogo blize, iako nisam imala predstavu gde bi uopste isla. Nisam razmisljala previse o koencidenciji koja bi me poslala u Ameriku da se bavim i ukradenim srpskim blagom. Sve je to bilo pretenciozno do zla boga, mislila sam rasejano, dok sam jela neke male sendvice sa valjda, guscijom pastetom. 
Odjednom mi se i prispavalo, pa sam resila da se neprimetno iskradem sa bala, ostavljajuci Jelenu sa starom prijateljicom i udvaracima. Poslala sam joj sms i izasla pred bivsu vilu Causeskog, u kojoj je bal uprilicen. Mahnula sam taksisti, koji je, krenuo sa najblizeg parkinga, kada mu je put iz susednog bulevara presekao jedan veliki mracni auto. Taksista je izasao vicuci, prozor se spustio, taksista se samo naklonio, okrenuo i vratio poslusno u svoje vozilo. Do mene je stigla, tacnije zaplovila, neka – tek sam sad videla, americka ladja. Zadnja vrata su se bez suma otvorila preda mnom. Nije mi padalo na pamet da ulazim u nepoznati automobil. Iz njega se pruzila ruka sa pistoljem, dok mi je druga pokazivala da udjem. Mislim da nisam imala izbora.
Prigrnula sam blize i pelerinu i pozajmljenu stolu, pomislila na sinove i boga mi, bivseg muza, na otmicu i sta sve ne jos…Udahnula sam ledeni decembarski nocni vazduh. Nisam imala izbora.
Jebala me Amerika, da me jebala, pomislila sam dok su mi se susila usta.
Bila sam u momentu trezna, apsolutno.
Stisla sam oci i pesnice i sela u skoro jednom koraku u auto. 
Kada sam otvorila oci, preko puta mene je sedeo Cvetan Todrov.
Fuck, kakav teatralan prilazak, pomislila sam sa olaksanjem, videvsi vec sebe u nekom kanalu, u najboljem slucaju sa slomljenim rebrima.