…Imala sam jednu fantasticnu osobinu koju Vam do sada nisam pominjala. Kad je stvarno frka, istinski, ja sam mirna i stalozena apsolutno. Mislim da mi je to spaslo zivot u Turskoj, sto sam se u zmijskom zagrljaju prepustila potpuno, da me uzme. Jednom kao tinejderka sam se na moru, daleko od obale prevrnula u kajaku sa nekim decakom koji mi se udvarao. Bili su dosta veliki talasi i ja sam, potpuno mirno, do obale vukla i kajak i decaka koji se uzasno uplasio…Na obali sam se okrenula i otisla da ga ne vidim vise. Prezirala sam hvalisavce (kakav je bio) i panicare.
Prezirem ih i danas. Tu se nista nije promenilo.
Dakle, sad je bila bas frka, a ja sam se odjednom smirila. Nije mi vise bilo ni hladno, ni mucno.
Popila sam pice do kraja, ljubazno se zahvalila Todorovu, zamolila da zaustavi auto.
On je bio prilicno iznenadjen mojom reakcijom. Podigao je obrvu i prokomentarisao: “Vidite Vladislava, mislim da me ipak niste razumeli…”
Bilo je dramaticno i bolno, ali bas ne volim kada me potcenjuju.
Vozac je stao, ja sam rekla da sam sve razumela i da regija sigurno nece imati problema sa mnom.
Bila je mrkla noc, a ja sam otvorila vrata automobila, zgrabila pozajmljenu stolu sa sedista i zagazila u mrak.
Nisam imala pojma gde se nalazim.
Нема коментара:
Постави коментар