Vec danima razmisljam kako silno zelim da napisem jedan post o dojkama Angeline Jolie i oklevam, licno je opasno. Naslov nosim od kada sam procitala neverovatnu vest za koju sam mislila da je novinarska patka i mislim na moju bivsu kumu i drugaricu, jos od prvog dana studija (pre trideset godina, da preciziram) koja mi je nedavno rekla u privatnoj prepisci da joj dugo nisam napisala nikavo lepo pismo koje sam obecala, vec sve nesto, sturo, u kratkim recenicama, bezlicno. Ovo je dakle, pismo i za nju, u Vankuveru…Napisano danas, jer sam u Blicu videla tekst sa naslovom Heroina koji se pozabavio istom temom. Pa ako budem oklevala, neko ce mi ukrasti nenapisan tekst.
Poenta je, da je licno postalo javno i da svako od nas ko se bavi bilo kojim oblikom javnog izrazavanja svojih stavova, umetnosti, svoje figure, politickih odluka, jednoga dana predje granicu. I duboko privatno postane globalno.
Sta hocu da kazem?
Meni je otac umro od raka na dan kad sam zavrsila fakultet. Umirao je 80 dana vezan za aparate, jer mu je rak otkriven prekasno, pri operaciji. Sirio se od debelog creva, preko jetre. Imao je 47 godina i skoro trideset pet- sest kilograma kad je umro. Dok je umirao, u kuci su nam se namnozili pacovi. Moj pas, veliki sarplaninac je tulio danima. Posle njegove smrti, u teskim mukama, ja sam izgubila menstruaciju. Trebalo mi je tri godine da se oporavim, fizicki. Psihicku bol sam savladala, skoro deset godina kasnije, kad mi se rodio sin. To me je utesilo. Kada idem na pregled dojki, obicno od straha padnem u nesvest. Prosle godine sam jednu probusila nekim italijanskim j…… grudnjakom. Mal nisam dobila nervni slom.
Na ivici sam nervnog sloma i kad citam baljezgarije dokonih, vulgarnih i prostih koji prave sale na racun njenog gesta. Dize mi se kosa na glavi od njenog gesta. Duboko sam potresena odlukom koju je donela. A i ona je zena od krvi i mesa koja je sa nama htela da podeli ono sto je muci, kao i svi ostali na javnoj sceni, koja je i ovaj internet, uostalom.
Tako ja to vidim.
Samo sto sam godinama za nju mislila da je Lara Croft, pa sam tuzna, jer sam izgubila i poslednju heroinu. A heroine zaista izgleda ne postoje, na zalost.
A kada je rec o Holivudu, jos o dve neverovatne tatine devojcice, sto sam i sama. Mislim, tatina cerka. A sto mozete zakljuciti iz prethodnog teksta.
Ja sam mom ocu bila jedino dete.
Andjelina je cerka glumca Jona Voighta, za one koji ne znaju.
Obozavam filmove Sofie Coppole. Ona je cerka Frensisa Forda Coppole. Od tate ne volim nista osim onog Drakule. Vidim da se na 66. filmskom festivalu u Kanu, ovih dana, pojavila sa novim naslovom, Bling ring. Jedva cekam da ga gledam. Mislim da mi je njen film Izgubljeno u prevodu, jedan od omiljenih u zivotu. Kada se Bill Murray i lepa Scarlett Johansson, na kraju neverovatne nedelje u Tokiju, razidju bez reci, uz neki mali sapat. Jer je cesto zivot takav.
Volim i Somewhere, kad na kraju filma Stephen Dorff ode u dupe na vasar. Ili vec negde. Volim kad Kirsten Dunst u ulozi Marije Antoanete ode na gubliste kao u zivot.
Gledajte ovaj film. Otkrila sam ga ovih dana.
Kolaci i cipele, blazirano i raskosno. Ironicno i kao novo citanje. Kritika, koja je film rasturila, i onako cesto pojma nema.
Znam, verujte mi na rec. Da se ne hvalisem ovde o danima proslim.
Druga cerka, tacnije unuka je Zoe Kazan i jos jedan film za preporuku, Ruby Sparks, proslogodisnja produkcija. Zoe je napisala scenario i glavna je glumica u filmu. Zoe je unuka Elie Kazana koji i danas vazi za jednog od rezisera sa najvecim uticajem na Brodvej i Holivud. U filmu je reziser Jonathan Dayton, a njen partner Paul Dano. Obojicu smo gledali u sjajnom i duhovitom Mala mis Sansajn..
Zoe ima lakocu.O boze. Kako pise! Kako glumi! Kako bi lepo bilo imati njenu lakocu postojanja. I pisanja.
Prica filma, koji je po zanru, fantasticna ljubavna komedija, je prica o piscu koji gubi inspiraciju, a isto vremeno ima problem i sa ljubavnim zivotom. I onda, uz pisanje novog teksta o savrsenoj ljubavnici, istu materijalizuje…
Razumete?
Pricam o genima.
O deci i roditeljima.
O necijoj lakoci i necijoj tugi. Pricam o raku i sisama. O umiranju. I zivotu.
O Puliceru kasnije, umorila sam se.
Нема коментара:
Постави коментар