понедељак, 18. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - appendix

Ah,da. Ono sto Vam nikako nisam rekla je i najvaznije.
Nestao mi je i orginal torinskog sporazuma.
Prvo sam mislila da sam ga negde zaturila.
Medjutim, nema ga nigde.
Sigurno sam ga ponela u park.
Sta cu sad?

субота, 16. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i osmi deo

"Videces ko je Boo", nasmejala se.
Potpuni vodvilj. Komedija. Cirkus. Skandal. Mislila sam, dok me je Barbi vodila kroz neke prilicno mracne, vlazne i memljive hodnike, koji kao da nisu pripadali svetu zabavnog parka. Iz istih se sirio i neki miris mocvare i neceg neprepoznatljivog...I preteceg.
Kroz male prozorcice se videlo da smo u stvari, u nivou bine i da se na istoj vec odvijao neki program. Leprsali su delovi marama igracica i cula se orijentalna muzika. Gosti su prilicno nezainteresovano posmatrali predstavu. Neki iz nekoliko omanjih bazena, pretpostavljala sam sa masazerima, neki sedeci u udobnim restoranskim lingistulima. Dan je i kroz male prozorcice bio divan - blistav i plav, sav osuncan.
Pomislila sam sa zaviscu, da oni verovatno ne pate od depresija punih kise nasih prostora. Ko moze da bude depresivan "nad ostrvom punim cempresa i bora", mog vec citiranog Ducica!?
Stigli smo do jedne prostorije sa metalnim, teskim vratima.
Sa cudjenjem sam i upitno, pogledala Barbiku.
Ona me je bez reci uvela i pokazujuci rukom na polumracnu prostoriju samo kratko rekla :"Boo".
Sa uzasom sam pogledala u ugao iz koga se culo sistanje. Bila je to divna, ali mocna i strasna zmijurina, koja je klatila glavom uznemireno, ne mrdajuci iz coska. Eto objasnjenja za nepoznat miris.
"You must be joking", kriknula sam zaprepasteno, pokusavsi da pobegnem.
"Slusaj pazljivo", sistala je i moja domacica, stiskajuci mi clanak ruke takvom snagom, da sam bila iznenadjena," sta Ti mislis da mozes da im ponudis?! Boo je miran i dovoljno je samo da prosetas po sceni sa njim. Dobro je nahranjen, lep je, a Ti u tom kostimu mozes da budes prava senzacija. Zeno, kostim niko nije nosio, nama svima je bio mali, mi smo sve iznad metar i osamdeset, vidis i sama. Upoznaj se sa Boom. Samo budi mirna. Uznemiren je, jer te ne poznaje. A mozda oseca anakondu na tebi...On je konstriktor i miroljubiv je. Udavi retko napadaju...Opusti se. Kucni ljubimac nam je svima."
"Pobogu, pa on sigurno ima cetiri metra, kako on moze biti kucni ljubimac!?"
Sada sam vec jecala.
"Ima skoro pet", ledeno je dodala Barbi.
" Ostavicu Te nasamo sa njim, da se upoznate. Poslacu dvojicu momaka za petnaest minuta kada nastupas, jer ga ti sama ne mozes popeti na binu. Bice dovoljno da se pojavis na sceni sa njim. Posle toga cu te upoznati sa Tvojom metom. Ponela si dokumenta?"
Obrisala sam suze i klimnula glavom, a Barbi je nestala iza vrata ostavljajuci me samu sa nemani. Polako sam cucnula,a Boo se pokrenuo, palacajuci jezikom i sisteci...
Ne znam sta je poslo naopako. U sekundi sam osetila da postajem plen. Kao zaba koju sam nekada davno gledala na Dunavu, koju je na miru prozdirala belouska. Zaba muce, kao nesrecna mala krava, a belouska je usisava. Hladno, neumitno i sistematski. Sada sam zaba, na moj uzas, bila ja sama...
Boo, divnih sara leoparda se samo izvio u slovo S, ogromno slovo S i bacio, sav razjapljen, prema meni.
Poslednje cega sam se secala bio je uzas nad realnoscu nocne more iz detinjstva. Posle toga, bio je mrak.

****

I tako, neobavljenog posla, nagnjecena i izlomljena, vracena sam u Beograd, helikopterom jedne privatne klinike.
Ministarstvo je to obezbedilo, cak mi davsi i neophodni imunitet od turske policije, koja bi mozda mogla da postavlja suvisna pitanja. Drzava je napravila stos od celog dozivljaja - kao radoznala turistkinja koja je htela da dozivi cari ekstremne zabave u akva parku. Ocito je svima tako odgovaralo.
Spaslla su me dvojica momaka iz akva parka, koji su stigli pre planiranih petnaest minuta i odmah alarmirali Hitnu pomoc i tursku policiju. Oni su se brinuli o Boou, pa su ga relativno lako, skinuli sa mene. Rekli su mi, kada sam ih u bolnici primila u sobi da im se zahvalim, da su stigli za nepun minut, i da je Barbi bila bahata i nepristojna sto je sa Boom ostavila nepoznatu osobu u kostimu druge zmijske vrste. Rekli su mi jos, da me je zmija samo stezala i da me sigurno ne bi progutala, jer je bila sita i neagresivna, ali bi me svakako udavila da su dosli samo minut kasnije. Vec sam pocela da bivam modra.
Osim umalo sto nisam bila udavljena, u Turskoj sam dozivela jos jedan sok - i Goran i BMW su nestali.
U kampusu, koji sam nazvala iz bolnice, su rekli da se odjavio odmah tog jutra kada sam i ja sama otisla i u velikoj brzini, a u drustvu dvojice neidentifikovanih muskaraca, otisao.
Jos jedna misterija i neobavljen posao.

****
Kisa kod nas ponovo pada, a sinove hvatam kako krisom telefonom razgovaraju sa svojim tatom. Kazem im da se ne kriju od mene, da je to njihov otac.
Boze, kako mi nedostaje...

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sedmi deo

Sledeceg jutra Onur je poslao auto po mene. Goran je ostao u kampusu. Ponasao se prilicno nonsalantno, mahnuivsi mi sa bazena u kome je vec oblikovao svoje savrsene misice. Pitala sam se, kako me tako slobodno pusta da mlatim po Turskoj!? Valjda je mislio da mi se u akva parku nista ne moze desiti, sem da slomim vrat na nekom toboganu, kiselo sam se tesila.
Auto je grabio po sjajnim putevima Turske, kao neka mocna azdaja. Vozac je bio neki usporen turcin, koji me nije ni pogledao.
Odmah po dolasku u park, pocela sam da osecam mucninu. Pomislila sam da je to od previse caja koje sam nervozno, tog jutra stukla u sebe.
Docekala me je prelepa porcelanska plavusa, sa ogromnim vestackim trepavicama, sjajnim manikirom i finim pirsingom u pupku i na obrvi.Podigla je obrvu ironicno kada me je videla i pocela da po svemu sudeci psuje na nekom od severnjackih jezika. Nisam mogla da ukapiram na kom; obratila mi se na iskvarerenom engleskom, cak mi se ni ne prestavivsi:" Boze, sta mi sve nece poslati ovih dana!? Koliko Ti zeno, uopste imas godina!? Ma oni stvarno nisu normalni, da salju moju mamu na ovakav zadatak!? Ima da se zalim centrali, pa mi nece praviti ovakva sr... Shit! Shit! Shit! Ali, sta cu sa Tobom, gospode boze!?" Poslednja recenica je inace bila prva upucena meni licno.
"Ma, vrati me kuci", rekoh ja zlobno, na odlicnom engleskom."Osim toga, nisam Tvoja mama."
A onda na cistom srpskom:"Jebi se."
Pogledala me je ispod oka i rekla na losem srpskom "Oho, mala je sa Balkana. Matorka ima stila, nema sta. Ali kod nas igracice ne govore.Tako - ssshhh." Prosiktala je na kraju kao zmijurina.
Nastavila je na engleskom:" Evo Ti perika i kostim. Suvise si mala i matora da bi igrala sa nasim lepoticama. Nemoj da se ljutis. Dobro si ti parce za Tvoje godine. Samo su nase devojcice dvadesetogodisnjakinje...A Ti nisi...Hm...Ne mozes se muvati ovuda tako. Treba da se priblizis izuzetno vaznim ljudima. Stavi veo obavezno. I tu periku. Kosa Ti je uzasna. Jedino mozes da prodjes sa Boom. Da, dacu ti Boa. On ce sakriti Tvoje nedostatke..."
Strpala mi je kostim i periku u ruke i pocela da me bukvalno vuce ka sluzbenim prsotorijama.
Toliko je bila brza i zestoka da sam jedva uspela da se obazrem oko sebe.
Park je bio po svemu sudeci ogroman, sa svim neverovatnim plasticnim sadrzajima koje jedan takav objekat ( koga su inace reklamirali kao najbolji na svetu uz floridske ) moze da ima. Videla sam u prolazu da su cak imali i one ribice sto vam rade piling peta. Pocela sam da vucem plavokosu prema toj ponudi, unapred se radujuci sto cu imati takvu relaksaciju i ulepsavanje, kao stvorenu za moje zamamne manolice, cije se perje osusilo od bugarske avanture.
Pogledala me je sokirano:" Slusaj, ponasas se krajnje neprofesionalno. Zar nisi prosla obuku? Nema zabave na zadatku. Ovde mozes jedino da se povuces na intimno druzenje sa nekim od klijenata"."
Sad mi je bilo dosta; urlala sam. "Ma kakvi klijenti, to je glupost. Znas li Ti uopste ko sam ja i ko su oni!? Profesori...A ja.. Minist..."
Presekla me je ledeno: " Ovo je zabavni park, a Ti si na zadatku. Na kakvom, to nije moja briga. Ne pitam i ne interesuje me. Ulazi i oblaci se. Onda cu te odvesti do Booa ".
Pogledala sam kostim i papucice i najezila se.
Velovi, dimije, neko jelece.
Uvek sam mrzela folklor!
Satenske papucice sa dukatima i perlicama.
Fuj!
Plava perika!!!
Ali ja mrzim plavuse!!!
Znate onaj vic:" - Sta je crni pramen u kosi farbane plavuse?
- Znak nade"
Toliko.
Obukla sam se. Osecala sam se kao u vodvilju.
Ili jos gore.
Groteskno.
Izasla sam pokunjeno iz kabine, nemocno pokazujuci na sebe.
I moja domacica je bila sokirana kada me je videla:" Dobro, dobro, ovo zaista nije za tebe. Promenicemo stil... Ali sta drugo moze da ide sa Booom." U kancelariji je bilo more kostima...
Pocela je da pretura.
"Probaj ovo," rekla mi je pomirljivim glasom, valjda omeksala pred mojom nezgrapnoscu.
"Nisi ti kriva. E, ko nam ovo uvali, svaka mu cast. I meni Tebe i Tebi ovaj zadatak.."
Kostim je bio neverovatan. Neka zlatasta krljust u osnovi koja se presijavala u svim duginim bojama. Bio je lak kao pero i prijanjao je uz kozu kao carapa. Morala sam da bi se uvukla u njega da skinem sve do gola. Ipak, dizao je i grudi i guzu. Pokrio mi je i glavu, tako da je iz njega virilo samo lice. I za njega sam dobila neku masku. Za oci. Gledala sam se hipnotisano u ogledalo...Izgledala sam kao mala zmija.
Pocela sam da se jezim, posto sam u detinjstvu imala samo dve nocne more. Jedna je bila sa razbijenim ogledalima u kojima nikako ne mogu da vidim svoj odraz, a druga sa klupkom zmija koje mi naleze na grudi. I ja umirem, a nikog nema da mi pomogne...
Izasla sam iz kabine. Barbika me je pogledala zadovoljno: "Eto sta radi skupocen kostim "
Upitala sam je, od cega je, kao hipnotisana gladeci samu sebe u istom...
"Jedan jedini komad zmije, draga, od cega bi bio. Zamisli koliko To cudo na Tebi vredi...Rekose najveca anakonda ikad ulovljena..Na crnom trzistu, naravno. Ne one za Animal planet. Smejurije. Meni su krojacice od ostataka napravile malu haljinu. Najseksi komad koji imam, veruj mi. Oblacim je samo za mog glavnog klijenta..."
Sta, riba je i prostitutka!?
Zinula sam, po ko zna koji put, u shoku.
"Pa sta mislis. Kako bi drugacije bila operativka. Najstariji zanat i dalje otvara mnoga vrata u ovom muskom svetu." Promrmljala je, bez previse odusevljenja. Procistila je grlo, uzdahnula i rekla : "Vreme je da te upoznam sa Booom."
"Who is Boo?" Upitala sam sa zebnjom.

субота, 09. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sesti deo

 




Onur je bio neverovatno zgodan muskarac u najboljim cetrdesetim. Visok, plav i misicav. Preplanuo i suzdrzan. Otmen i dalek. Kakvi su ovo vikinski turci!? Zijala sam u njega, opcinjena, dok me Goran pomalo zlobno nije munuo u ledja. Navikao je da zene obicno zure tako u njega. Uz najsladji osmeh sam kroz zube prosistala da je Onur taman moja generacija i da nema smisla da se duri, ionako je mnogo mladji od mene.
Onur se slatko nasmejao uz komentar, na dosta dobrom srpskom, da ne vredi da sapucem, jer odlicno razume nas jezik. Naravno da mi nije odgovorio na pitanje da li se mozda skolovao kod nas, u Srbiji. Samo je lenjo i ledeno presao preko pitanja.
Ah ti muslimani!
Kako samo umeju da precute stvari.
To im je verovatno u krvi vekovima.
Setila sam se Mosta na Zepi.
"U cutanju je sigurnost..."
Ili svilen gajtan.
Skolovao, moje dupe. Izgledao je kao Danijel Krejg u poslednjoj verziji 007. Sigurno je to i bio. 007, a ne glumac, mislim.
Rekao mi je, dok su baklje obasjavale divno vece u kampusu i goste prijema da proeropski orijentisani krugovi u intelektualnim krugovima Turske, traze da se u procese integracije ukljuce i ekstremisticke grupe na Univerzitetu. Rekao mi je da u te ekstremisticke grupe ne moze da tek tako udje zena, ma kako sjajan operativac bila.
Operativac!?
Ja!?
Sta Onur misli, da smo od iste fele!?
Sta, zar pocinjem da licim na agenta!?
Sa tugom i zebnjom sam pomislila na voljenog muza i slatke moje sinove.
Rekao mi je da sledeceg dana grupa profesora koja se zalaze za vracanje starih, proislamistickih vrednosti ima druzenje u jednom akva parku u blizini Ismira i da je to moja sansa da im se priblizim.
Rekao mi je da Turska kao regionalna sila vri na razmedji prozimanja dveju kultura i religija i da je bolje da su poslali nekog muskarca sa Balkana za ovaj posao...
Bila sam bas zabinuta.
Pitala sam ga imam li izbora i zaista, zasto nisu poslali nekog drugog za taj posao?!
Bila sam groznicava.
Rekao je:" To ste trebali da se dogovorite sa Hamzom, na sastanku u Beogradu"
Odjednom sam se sledila.
Skoro pa nisam mogla da verujem. Setila sam se da mi je Hamza, kada sam ga kao devojka odbila rekao:" Osveticu Ti se, kad tad. Kad tad... Kad tad..."
Pa sta je ovo!?
Sad sam i fatalna zenska!?
Sta!?
Stigla me je ledena ruka osvete posle koliko!?
Skoro dvadeset godina?
Nazalost, to nije bila jedina ledena ruka koja me je cekala sledeceg dana.
Da sam znala, MOMENTALNO bi se vratila kuci i na kolenima molila muza za oprostaj.
Mada nista nisam bila kriva. Ni dalje.
Dakle, imala sam imena i mesto.
Onur mi je dalje rekao, kako ce sutra taj park biti otvoren samo za goste univerziteta i da su meni, posto u tim krugovima nema mesta za zene, obezbedili mesto medju zabavljacicama.
Kriticki me je je odmerio, sto nije bilo ni malo prijatno.
"Preniski ste i nemate nikakvu zadnjicu. Kosa vam nije dovoljno raskosna, ali moracete da prodjete. I ovako cete biti kostimirani."
"Kakvi kostimi, kakve zabavljacice!?"
Videla sam krajickom oka da Goran pocinje da uziva u situaciji u kojoj sam se nasla.
Operativac ili ne, ipak je on bio muskarac kome nisam posvecivala dovoljno paznje.
"Samo ponesite primerak torinskog i nista ne brinite. Ima ko da Vas doceka u parku. A sad uzivajte u veceri". Lako se naklonivsi, Onur nas je napustio, a dr Suki nam se prikljucio, bivsi za vreme ovog razgovora, na pristojnoj udaljenosti.
Pretpostavljam da je prijem bio bozanstven. Sav treperav, beo i raskosan. Upoznala sam citav niz znacajnih turskih intelektualaca, od kojih su neki stigli cak iz Ankare.
Nije mi bilo ni do cega. Odjednom mi se samo neodoljivo spavalo.

петак, 01. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i peti deo

Iselio se. Samo je presekao. Otisao. Ni rec nije rekao...
A dolazi zima...
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena...
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom... Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije...Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko...Kijev...
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini...Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : "Mama, pa ja uvek sve znam...A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim...A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu...I sta Ti mislis uopste o meni!?"
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara...
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.
...
A jos nisam nazvala Onura...