субота, 04. децембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideset i peti deo

"Slusaj", nastavio je Goran, dok sam ja proveravala da li je ceo dokument u mojim rukama,"nisam hteo da te ponovo upetljavamo u ovu pricu...Mislim da je ovde bas opasno za Tebe. Ali su insistirali..Kao Ti si jedina u toku...A tvoj drugar Hamza je rekao, da zna da si zilavija nego sto izgledas. Da li Te on bas dobro poznaje?"
Upitao je Goran, ucinilo mi se, radoznalo.
Pocela sam da se zabavljam, u svoj ozbiljnosti situacije. "Cekaj, cekaj, kakvo je to pitanje!?" Upitala sam, toboze uvredjeno.
Zatreptao je jedva vidljivo, krajickom oka...
Hm!?
"Nemoj da se ljutis..."
"Ma, ne ljutim se. Sta ti je. Isli smo samo zajedno na studije. I to je sve. Ali smo se nekada intenzivno druzili. Nisam spavala sa njim, ako te to interesuje".
Osetila sam gorcinu. Vise se interesuje za moje zdravlje medjunarodni spijun gvozdena srca, nego moj muz. Oneraspolozila sam se i pogledala na mesto gde mi je do nedavno stajala burma.
Jedan dan, dok sam kuvala vodu za nesicu u kuvalu, isto mi je eksplodiralo u ruci. Valjda je doslo do nekakvog kratkog spoja, sta li.. Osetila sam uzasan bol, a burma mi je gorela. Jedva sam je skinula sa ruke. Zlato se na jednom mestu istopilo i napravilo mi mali oziljak. Burma je ostala upropastena. Simbolicno, licilo je to na razvod braka.
I onda neka neko ne kaze da zivot ne pise romane!
"I sta ti to znaci, da je u sred Srbije opasno za mene? Pobogu, zamalo me nije udavila onolika zmijurina. U Novom Sadu me mal nisu pregazili, u Bugarskoj su pucali na nas. Sta ti to znaci, stvarno, reci mi!?"
"Ih, ovde je mnogo zlih sila upetljano. Moze mrak da Te proguta na nebrojeno mnogo nacina." Zabrinuto je komentarisao Goran."No, sad si Tu...Moram da idem, imam jos neka posla ovde, ali veceras cemo se videti, ako zelis. Izveo bih Te na veceru..Da proslavimo ponovni susret..."
"I da mi ispricas, odakle Ti Torinski..."Dodala sam ja.
"Ok. I da Ti ispricam...Ali Te molim, da ne izlazis u grad...Ne znas u koje kafice svracaju Srbi, pa da se ne nadjes u neprijatnoj situaciji."
"Ej,covece u Turskoj si me pustio..."
"Slusaj," prekinuo me je zapovedno."Samo me poslusaj. Hoces li moci?"
"Hocu".
"Obecavas?"
"Obecavam",rekoh rezignirano.
Poljubio me je nezno u obraz i odjezdio u dan.
E. E. E.
Eto sad!?
Sta je ovo!?
Malteski soko!?
Romansa!?
Srednje godine!?
Muz koga nema!?
Ostala sam u restoranu i narucila jedan viski, da malo razmislim.
Nehotice, slusala sam razgovor dvojice gostiju za sankom:
"Milica. Moja majka je Milica". Govorio je jedan zajapureno.
"Ma koja Milica. Mersiha, jadan ne bio. Stvarno ti fali daska u glavi. Mi sandzaklije moramo znati da nam je Alah dao jednu priliku da se opametimo i pratimo naseg vodju"
Tu je pomenuo prezime mog sutrasnjeg domacina...Lecnula sam se i naculjila usi. Mozda je Goran bio u pravu.
Sta kog djavola trazim u Novom Pazaru!?
"Moramo da shvatimo da pisemo sami nasu istoriju, ne da nam je pisu komsije Srbi. Doslo je vreme da mirnim putem ostvarimo hiljadugodisnje snove. A to je da se oslobodimo smrtonosnog zagrljaja Srbije. Ej, nema nas kao naroda u Ustavu! I deca nam uce o sv. Savi!"
"Jadan, sta zboris. Sta bi Ti, da Srbije za fildzan ostane?" Crven je u licu bio onaj sa majkom Milicom.
"Ma, neka je za fildzan ostane, bas me briga". Dodao je ovaj drugi mirno.
Srucila sam viski niz grlo i odjurila u sobu.
Goran je bio u pravu.
Ma,kakva vecera sa njim.
Imam sporazum, palim za Beograd.
Okrenula sam broj recepcije i zamolila ljubaznu recepcionarku, da me poveze sa autobuskom stanicom. Ona naravno, nije odolela da ne prokomentarise moj susret sa Goranom, uz pitanje nisam li se valjda razocarala?! Sta li!?
Razocarenje je usledilo: Autobus sam imala tek sutra, sto je znacilo da moram da prenocim u Tadzu. Moram reci da ne znam da li sam bila uplasenija zbog skorog susreta sa Goranom, ili zbog boravka u Pazaru.
Ej, Srbijo, medju sljivama...

NAPOMENA

Svi junaci i dogadaji u romanu Kisa i moje nove cipele su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim ljudima je slucajna. Citajte Kisu i moje nove cipele, politicki triler, zacinjen ljubavlju i avanturama Vladislave Petrovic!
"Obican citalac cita logikom srca, obrazovan - logikom uma" Blez Paskal


All characters and events in the novel, Rain and my new shoes are fictitious. Any resemblance to actual people is accidental. Read the Rain and my new shoes, a political thriller, spiced with love and Petrovic Vladislava adventures!
"Ordinary reader reads the logic of the heart, educated - the logic of the mind" Blaise Pascal

четвртак, 02. децембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideset cetvrti deo

Vozac me je vozio svega par minuta, srecom. Ostavio me je ispred hotela i rekao da je susret sa Gospodinom zakazan za dva popodne. I da budem tacna. Posto isti ne trpi netacne.
Ako nista drugo, u ovom vetrovitom i vlaznom jutru, bar sam imala pristojan smestaj. Hotel sa cetiri zvezdice, nekog "hiljadu i jedna noc" imena, ne, ustvari imena Tadz, je bar po izgledu mogao da zadovolji potrebu za toplinom i udobnoscu. No, cim sam se prijavila i usla u sobu, jedva odlozila kofer, zazvonio je telefon. Informacija koju sam dobila me je bacila u letargiju. Gospodin je, zbog vanredne situacije u Prepolju, u kome je bila strasna poplava, otisao u isti, bivsi "zvezda vodilja" celog Sandzackog kraja. Shodno tome, sastanak je odlozen. Bicu kasnije obavestena kada ce mi biti uprilicen.
Iskreno, navukla sam se na ovaj posao. Bivao mi je sve znacajniji i znacajniji. Zivot je dobio novi ukus i boju. Bila sam skoro razocarana sto mozda necu upoznati cuvenog i opasnog Mehmedspasica. No, sada sam bila u Novom Pazaru, za koji nisam imala predstave, sta moze da mi ponudi. Mozda malo orijentalnog smeka u nekom svilenom komadu, sladila sam se.
Taman sam se istusirala, sto sam vise ucinila iz dosade nego iz potrebe, kada je opet zazvonio telefon.
Pomislila sam, da mi ipak zakazuju sastanak sa Mehmedspasicem...
Bila je to recepcionerka, koja me je razgaljeno pitala da li sam voljna da primim jednu posetu u sobi,ili cu sici u restoran, na branc sa istim.
Bila sam ne malo iznenadjena, obzirom da mi komsija u Zemunu nije nista vise zakazao od sada se pokazalo, eventualnog susreta sa covekom koji je bio i dekan, izmedju ostalog, Internacionalnog univeziteta. Posebno me je iritirao ton kojim mi se obracala.
"Ne ocekujem nikakvu posetu". Hladno sam rekla.
"Da, gospodin je rekao da mogu da ocekujem od Vas takav odgovor. Gospodin je rekao i da ne prihvata ne. I da cete se prijatno iznenaditi. I da se odlicno poznajete"...Poverljivo je dodala:"Ne odbijajte ovo, ni slucajno, kakav je...Ahhh".
Sada sam bila vec radoznala."Ok. Silazim za 15 minuta. Recite to gospodinu..."
"Necete se razocarati", zadovoljno je mljacnula recepcionarka."Dovidjenja i hvala."
Ovlas sam se prosusila, obzirom da je u hotelu bilo prilicno toplo. Navukla moje bele pantalone od pune svile i jedan mali bez demperic i sisla dole, u hotelski lobi.
"Gorane!" Vec sam ne razmisljajuci uletala u zagrljaj najsladjeg tajnog agenta na svetu.
"Gorane, wow covece. Mislila sam da si gotov!" Sad mi je bilo jasno mljackanje recepcionerke.
Bio je to Goran u svoj svojoj velicini i sjaju. Za razliku od mutnog osmeha kojim me
je castio u Bugarskoj i Turskoj, ovo je bio najlepsi osmeh koji sam videla od kada sam u ovoj avanturi. Osmeh topao i prijateljski, iskren i tek, tek pomalo maciji, vuciji i ...seksiji...
Nisam se suzdrzavala, postavljala sam sva pitanja koja su mi pala na pamet.
Uz tost, pekmez i sok od pomorandze, tople buhtle i pecena jaja, Goran je smireno i strpljivo odgovarao, sve vreme me siroko gledajuci.
"E klinac, ne gledaj me tako, ja sam zena u godinama."
Pomislila sam ja crveneci kao bulka, sto mi bas nije bilo svojstveno.
Ni takve misli, ni da crvenim, da obrazlozim.
Sustina je bila, da ne davim, u tome da je Goran mene svesno stavio u opasnost(!?), ne ocekujuci naravno, da cu se uopste susresti sa zmijurinom.
Sustina je i bila u tome da ekstremisti ukradu sporazum, jer je to bio nacin da se isti pocne sprovoditi i na njihovim evroazijskim prostorima. A ko bi torinski mogao da ukrade nekoj zvanicnoj delegaciji? Ili nekom frajeru Goranovog kalibra. Bila sam kukavicije jaje i kolateralna steta. Kroz salu sam rekla, da sam onda misiju ispunila u potpunosti...
Sto je bila potpuna istina.
Uz kafu, Goran mi je na sto tresnuo i jednu kovertu. Uzela sam je radoznalo zavirujuci u nju. Bila sam milioniti put iznenadjena! Torinski je bio u mojim rukama.
Najzad!

среда, 01. децембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideset treci deo

"Ma, treba mu napravit bistu u Pazaru, ili nazvat ulicu po njemu. On je ponos i olicenje Sandzaka. Nikad nismo imali uspesnijeg vodju. Ovi sto ga ne vole su ljubomorni na njegove automobile i ostalo sto on ima, a oni ne. Ja bih uvek birao uspesnijeg vodju. Ko ume za sebe umece i za druge. To je pravi musliman kad je vredan i ume da se snadje i zaradi. Cilj je uspeh na ovom i na onom svetu. On ce jedini dobiti autonomiju, jer je u svemu uspesan, pa ce biti i u tome. On bi trebao da bude i prvi na celu te autonomije, kao sto je prvi u svemu. Pravi prvak u narodu. Nema potrebe da prica sa ovima koji ni kola nemaju i nisu mu ni do kolena. Oni bi da budu vodje muslimanima, a ne umeju ni za sebe nesto da obezbede. Takvi nam nista ne trebaju."Pricao je sto na sat vozac koji me je sacekao u rano jutro, kada sam stigla u prohladan i maglovit Pazar, dok me je vozio u hotel.
Srce mi je jako kucalo, jer cim sam izasla iz autobusa, videla sam dobro poznati automobil, koji mi je spasao zivot u Bugarskoj. Bio je to Goranov BMV 7.
Po svemu sudeci,taj auto za koga sam naivno verovala da je u vlasnistvu republike, nije bio ni Srbijin ni Goranov.
Po svemu sudeci, nista nisam razumela.
Groznicavo sam razmisljala. Kakve veze ima uspesna stranka u Zemunu, sa Novim Pazarom?
Da li i oni rade na "destabilizaciji vlade", kako se posprdno moj stariji sin izrazavao kada je govorio o strajku gladju studenata u Beogradu?
U kakvoj sam ja toj zaveri?
I da li ista mozda prevazilazi moje moci?
Vozac je i dalje neprestano govorio, a ja sam osecala vrtoglavicu:"Sada i formalno skoro 90% bošnjačkih predstavnika zahtijevaju rješavanje statusa Sandžaka kroz formiranje autonomije, odnosno 30 od 35 vijećnika u Bošnjačkom nacionalnom vijeću stoji na tim pozicijama".
Prekinula sam ga, ljutitito:" Zaista sam premorena, nisam raspolozena za politicke tirade. U Srbiji smo. I sto se mene tice, tako ce i ostati. Samo me odvezite do hotela"
U meni je izgleda prokljucala krv nasih predaka i nista mi Vise nije bilo vazno.
Posebno ne ljubavni problemi.
Ma, bas me briga.
Srbija zove.

уторак, 30. новембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideset i drugi deo

"Mili, stvarno preterujes. Stvarno mislis da je klipan koji me sedmi put pita da li sam model, na toj mrezi, idealna prilika za mene?!" Urlala sam iz garderobera, pakujuci stvari za Novi Pazar.
"Mama, kako nije, inace si pola zivota provela sa onom Tvojom krojacicom". Rekao je moj mladji zureci u ekran.
Stariji je suflirao:"Majka, pa on je shvatio sustinu Tvog bica koje vapi za dobrom kupovinom".
Ukapirala sam ironiju. Svog polozaja i svoje strasti. Koja je bila na dijeti, obzirom na ocev odlazak i smanjenu platu... Trpala sam u torbu onaj divni sivi kostim koji je premijeru imao u Briselu. Pakovala sam ga i mislila - od Brisela do Novog Pazara, mali je korak...
"Ma slusajte", prisla sam i sama ekranu "kada me vec provocirate, taj frajer prica o nekim igrama za decu. A ja se, momci moji, mogu igrati samo mame i tate. I to sa Vasim ocem, da znate. Nikog drugog ne zelim da vidim..." Rekla sam tihim, zalostivim glasom.
Mladji me je pogledao tuzno:"Znas, ovde ima mnogo laznih naloga. Ponekad pomislim da je iza toga nas tata...Ljubomoran je kao pas. Stalno pita da li se vidjas sa nekim...A i ovako mi je komenatarisao da se u poslednje vreme ne skda sa kompa...Prave ste cvecke, da znas. Nista bolje ni ne zasluzujete. Ni on ni ti."
Ma sta ljubomora ima sa tim, pomislila sam sa gorcinom. Samo ljubav. A nje izgleda nema.
Malcu sam se nasmesila i pomazila ga po kosi.
Stariji me je zabrinuto merkao: "Neces valjda nositi te bele pantalone po ovoj zimi mama? Samo Te posmatram...Fali Ti neka daska u glavi da znas. Pakujes se celo posle podne. Gde ides u stvari"?
Ispricala sam i njima, manje - vise sve. Ne opterecujuci ih detaljima koji su nosili smrtnu opasnost. Umanjujuci znacaj dogadjaja, naravno. Bila sam im duzna istinu, ali ne onako zastrasujucu kakva je u stvari bila.
"Ha, pa bas je dobro sto vise ne radis studente, rece mladji sin. Eno ih siroti strajkuju pred ministartvom...Zamisli da su kevu u kostimicu poslali da pregovara" Sada se vec zezao, gledajuci u brata.
"Ma,sta ti znas, rece moj student. Neradnici su to, hoce da destabilizuju sistem. Sto nisu radili preko leta", rece moj stariji, razdrazljivo.
"Pa kao sto vidite, na primeru oba tumacenja, u Srbiji svaka istina ima bar dva kraja", rekoh ja pomirljivim tonom uvaljujuci im kolace, koje sam pravila vece pre toga. Hrana kao uteha, bila je ovog puta, evidentno.
I meni i njima.

понедељак, 29. новембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideset i prvi deo

"Ma kakav crni univerzitet komsija, da si Ti meni ziv i zdrav, on u Pazaru postoji vec nekoliko godina". U sustini sam bila svoj na svome. Sve sam znala o univerzitetskom zivotu Srbije.
"Slusaj, Vladislava, jel Ti to mene zajebavas?! Da li Ti ja licim na nekog takvog?" Namrcio se komsija kao oluja na mene.
E,to je njegovo pravo lice.
"Ma gde bih ja, komsija, ja Tebe mnogo postujem i volim..."
Rekoh diplomatski, za svaki slucaj.
"E, ako ces da me ispostujes, da kupis prnje. Da li sam bio dovoljno jasan?! I ne pricam o srpskom, nego onom drugom, internacionalnom."
"Ma i taj drugi su vec napravili..." Tiho sam mrmljala sebi u bradu.
Mada, o tom drugom, zaista nisam znala nista. O njemu se u Ministarstvu uvek pricalo sa zebnjom. Ako se uopste pricalo.
O srpskom se govorilo sa nipodastavanjem. Jedan deo novosadskih profesora se doduse lepo uhlebljavao tamo, imajuci dodatan prihod, ali veza Subotica - Novi Pazar koja je postojala u jednom segmentu obrazovnog procesa, je sve uglavnom zasmejavala. Madjari i bosnjaci, nije nego!
" Osim toga, neces ni ici na Univerzitet, nego ce Te docekati nasa veza...Necu Ti nista vise reci. Nemam vremena. Evo Ti koverta, sve Ti pise u njoj... Tu je i neka lova za putne troskove, da ti se nadje. Zurim, cerka mi ima seansu...A gde su tvoji klinci, dugo ih nisam video?"
Slegnula sam letargicno ramenima. Kada bi komsija znao...Mogla bih da se odselim od kuce.

Sve je pocelo nesto posto je muz otisao. Mladji sin je dojurio kao furija jedno vece iz grada i odmah seo za kompjuter, uopste mi se ne obracajuci. Stariji je to vece spavao kod druga, spremali su nastup. Znate da je muzicar.
"Mili, gde Ti je oprema?", upitah zabrinuto mog sportistu.
"Hoces nesto da veceras? Spremila sam picu sa cetiri vrste sira, znam da to volis..."
"Nisam gladan", muklo mi je odgovorio.
Sada sam vec osetila ozbiljnu zabrinutost. Jeste da volim shoping, jeste da sam imala puno izazova, ali majka je majka. Oseca alarm kad nesto zaista nije u redu sa njenim decacima.
Usla sam mu u sobu bez kucanja. On je pokusao da zakloni ekran, ali sam bila brza.
Bila sam iznenadjena, lecnula sam se. "Mili, sta to radis sa mojom slikom u kupacem kostimu?!"
Ledena ruka me je stegla...
"Otvaram Ti nalog". Mumljao je moj sin jos muklije.
"Kakav nalog, sine", zavapila sam.
"Slusaj", okrenuo se prema meni sav zajapuren i sa suzama u ocima.
"Video sam oca veceras sa nekom zenom. Sede u restoranu..."
Sad sam i ja bila crvena u licu. Mucnina, zid, mucnina, zid...
"Mozda mu je prijateljica..."rekoh, slabasnim glasom.
"Ma kakva prijateljica. Od kad se muskarci u Vasim godinama druze sa zenama? Mladja je od tebe desetak godina. Al da znas, Ti si bolja riba, da Ti ja kazem."
Rece moj sin slavobitno i dzentlmenski, valjda da me utesi.
"I sta sad radis?"
"Ma pusti, pravim Ti profil, kad te sredim i provucem kroz filtere, ima da budes glavna riba. Ima ja novog muza da Ti nadjem ocas posla, videces"
"Stvarno sine, hvala ti, ali valjda znam i sama da se pobrinem za sebe. Osim toga, to je izmedju Tvog oca i mene..."
"Kako izmedju Vas dvoje, kad smo mi tu? Odavno to nije samo izmedju Vas dvoje..." rece moj mladac ljutito:
"A sad me pusti na miru, da zavrsim profile. Ima da te bude na internetu. Ima da te umrezim... Ima da te googlaju..."
Mislim, valjda Vam je jasno!?
Zahvaljujuci ljutnji moga sina i ja sam umrezena. I sve ovo stize do Vas.
Nije li internet divna stvar!?
No, od kad se moj mladji sin naljutio, sedi za kompjuterom i komunicira u moje ime sa najrazovrsnijim sojevima muskaraca. Stariji ga zove "administrator". I zeza ga da obicno stariji muskarci uzimaju profile mladjih devojcica ne bi li se druzili sa istim ko iskusni pedofili, ali da ovo nije cuo. Da mladic, skoro decak, uzima profil odrasle zene...kaze mu i da je derpe...sto razgovara sa sredovecnim muskarcima...
Mladji samo cuti i duva.
Poceli smo i da se zezamo na taj racun.
Najbolja ponuda je svakako bila na jednoj drustvenoj mrezi gde sam dobila mogucnost snimanja pornica za 60000 evra u Juznoj Americi. Stariji se krstio i levom i desnom rukom. "Mama, pa ti bi mogla i Berkley da mi zaradis..." seretski je komentarisao.
"E, da sam ja zena, gde bi mi kraj bio..."
Mislim, za zenu u mojim godinama..Malo li je!?
A!?

"Ma tu su komsija, samo si Ti zauzet", rekla sam smeskajuci se, dok sam ga pratila.
Daleko mu lepa kuca, kao i onom Hamzi, mom kolegi sa postdiplomskih studija.

среда, 24. новембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - trideseti deo

Pre neki dan sam imala neverovatnu posetu.
Dosao mi je komsija, za koga cela parohija zna cime se bavi; klasican zemunski mafijas, inace clan jedne popularne partije. Zlato, tetovaza, sve po redu. Onako kako se ocekuje. Prototip. Kao, dosao na kafu. Kada sam bila mladja, ponekad sam sa drugim mamama cuvajuci decu, sedela u zajednickom, lepom dvoristu nase zgrade. Svi smo se znali, a njegova cerka nas je cesto, umesto da se igra sa drugom decom, prisluskivala. Jednom, kroz salu, opomenula sam je, da to nije lepo, a ona mi je odgovorila da je to naucila od svog oca. Da njemu uvece dodju drugari, i onda prisluskuju, preko nekog prijemnika, ljude po Zemunu.
Secam se, bilo je raskosno i mirisljavo leto. A nama zenama ispred zgrade, u nasem malom porodicnom raju, bilo je odjednom hladno. To vece je svaka uzela svoju decu za ruku, pa smo ranije otisli na spavanje.
Njegova cerka je par moga starijeg sina. Cujem da koristi neke "brze" droge. Da li se tako kaze za narkomana? Nisam sigurna.
Nije okolisio, a to sam cenila kod njega. Znao je da znam i nikada se nije femkao. Nije ni morao. Jednom je pucao i na zeninog rodjaka.
"Vladislava, komsinice, da Ti nesto kazem. Muza Ti vec duze vreme ne vidjam kod kuce. Sta je, i Vas dvoje ste se golupcica posvadjali. E izem Ti dvadeset i prvi vek...A bas ste izgledali ko tvrdjava. A, spandjao se sa nekom?"
Pogledala sam ga brojeci u sebi do 2765.
"Nije komsija, nije se spandjao."
Ledena ruka mi je stegla srce. A sta ako on nesto zna? Mozda svi znaju...Samo ja ne!?
Vladislava, smiri se, disi duboko, ispravi se, samo dostojanstveno...sakri tu suzu, krece Ti.
Mucnina. Zid. Mucnina. Zid. Sartr...
"Ma palim Te, Vladislava, zeno", seretski me je i koso pogledao.
"Nisam zato dosao. Nego da pomognem"
"Sta da pomognes?"
"Ma da nadjes taj sporazum sto si izgubila..."
Mutila sam nesicu u kujni i nisam ga najbolje cula:"Sta?"
"Jel ti to mene zezas, je li komsinice?"
Ko je njega smeo da zeza.
Ma ja sam sad prvi put bila nasamo sa njim i u stanu.
Velika si devojka, Vladislava. Velika si devojka.
Disi. Disi. Disi. Disi.
Nije on gori od Boa.
" Nego ti da odes u Novi Pazar. Tamo se sprema novi Univerzitet...Pa da se nadjes sa nekim Turcima..."
"Pobogu komsija, kakve Ti veze imas sa obrazovanjem, izvini sto te pitam." Pila sam vrelu nesicu opecenih usana, po ko zna koji put zagrcnuta.
" Mi u Zemunu, gledamo daleko i dugorocno. Uzmi bolovanje i pali za Pazar, to ti je moj savet...I ovako si pukla i na poslu, cujem. I ne pitaj se odakle i to znam. OZNA sve dozna, tako se nekad govorilo." Namigivao mi je komsija, seretski se smeskajuci i gladeci svoju bradu, neobrijanu,cetvrti dan.
Moram nesto da kazem. Ovih divnih jesenjih dana sam prvi put posle dugo vremena pozelela da citam knjige, umesto da idem u soping. Bila sam zeljna tisine i utehe za moje napusteno i uzdrhtalo srce. A i lekari su mi preporucivali sto manje kretanja i sto vise mirovanja.
Ma, nisam Vam ja neki citalac, sigurno ne.
Na preporuku jedne od mojih sestara, uzela sam krimice domace spisateljice, koju reklamiraju da li nju, ili njenu junakinju, nisam bas najpouzdanija, kao najpoznatiju srpsku detektivku.
Ma, njena prica je mala beba i to vulgarna i glasna, spram moje!
Kazem Vam!!!
Mozda je jedino duhovitija. Nekako sam, moram da priznam, poslednjih godina, izgubila smisao za humor...
Dakle, Novi Pazar, kaze moj komsija, cuveni zemunski...
E Vladislava, na niske si grane pala!
Odrecitovah sama sebi...Sada vec ironicno.

недеља, 21. новембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i deveti deo

Ovo lepo vreme mi svakako ne ide u prilog. Nema kise, pa moram da radim poslove koje nikada nisam. Prokletstvo od muza koji je otisao od kuce, a trava i dalje raste!
Nisam Vam nikad pricala, jer mi se to nije cinilo bitno. Ali izgleda da ce nastavak price, obzirom sta mi se desava na poslu, biti vezan za kucno ognjiste.
Imamo neku kucu na Dunavu, u kojoj je uvek vise uzivao moj muz nego ja. Odlazio je tamo, kad god mu se cinilo da je zaprljan stvarnoscu. U kuci je drzao neki alat, isao na pecanje. Uzivao u pecenju rakije od jedne jedine slive koja raste sa uspehom, jer kada Dunav kao bujica dodje, sve nosi sa sobom.
Dakle, kada je otisao od kuce, ostavio mi je ceo naramak kljuceva u amanet.
Pre neki dan sam sisala travu, jer sinovi ne stizu. Celo posle podne, obzirom da su nam isekli sumu iza kuce, pa nam je dvoriste bilo puno lisca.
I ne bi to ni pominjala, da ne naletih na jednu zmiju u dvoristu. Nikada nisam videla zmiju u novembru.
Bila je potpuno mirna.
Sutnula sam je nogom. Ona se trgla i pocela da palaca jezikom.
Jadnica!
Nije to bila neka velika zmija, sigurno ne. Nego neka mala, zalutala iz svog legla, usporena u jeseni.
Setila sam se Boa...
Brr.
Bar da sam njega mogla da sutnem...

Nocas sam sanjala kako ulazim u potpuno mracnu sobu u kojoj me ceka ogromna kobra. Meni je sve zasticeno, osim jedne ruke. Desne. Osecam uzasan strah, ali ne vristim. Ne pomeram se. Potpuno sam mirna. Ona palaca jezikom i svojim ogromnim zubima obuhvata ceo clanak moje ruke. Gamize po meni, uvlaci mi se u nogavicu od pantalona, obavija se oko clanka noge...Mirujem. Ne pomeram se. Ne pokazujem strah. Ona odlucuje da me nece ujesti. Odlucuje da se nastani na mom clanku. Pocinje da me golica jezikom.
Umirem. Od smeha.
U sustini, san mu dodje kao stvarnost koju prozivljavam.

Da li ste nekad gledali u poslednjih dvadeset godina na nasem prostoru, kako izgleda u nekoj velikoj i mocnoj firmi, kad neko zglajzne, ili kad izgubi neka partija na izborima?

Kad izgubi partija na izborima, onda sefovi, koji su bili clanovi TE i takve partije preko noci menjaju majice i parole.
Jednom sam gledala kako ceo grad to radi. Ceo grad je preko noci presao iz SPS u DSS. A deset godina pre toga je promenio i ime. Iz Titovog Vrbasa u Vrbas.
A kad neko zglajzne...Onda ga svi ismevaju. I svi mu odjednom znaju ime. I vratari i kafe kuvarice. Zgledaju se i prepricavaju. Omalovazavaju ga. Oni sto su dezurni zastitnici odjednom staju na stranu omrazenog. Licemeri prestaju da mu se javljaju. Vise ne znam ni da li je to mobing? Mislim kako CELU firmu optuziti za mobing!?
Jednostavno, treba preziveti. Dok se ne zaboravi, ili dok Tvoja partija ne stigne na vlast ponovo.
I to je za ljude.
I tako ,kada sam se vratila iz Turske, bez sporazuma i bez Gorana, stavljena sam na stub srama.
Ne preterano velik, obzirom na dramatican povratak, ali dovoljan da mi se smuci zivot.
Preki pogledi, podgurkivanje, prezir. Otvoreno neprijateljstvo, posebno onih koleginica koje me ni do tad nisu volele.
Jeftina udvaranja onih koji nisu smeli ni da mi se priblize, jer sad smo odjednom bili jednaki. Bezgresna Vladislava Petrovic na stubu srama. Uuuuu. Cista erotika!
Izgleda da je neko provalio i da mi se muz odselio.
Uzas!
Namigivanje i nabacivanje. Dosadni i agresivni muskarci. Jedan pijani kolega mi se cak otvoreno udvarao. Unosio u lice, onako zadrigao.
Nisam imala zivaca, opalila sam mu samarcinu.
Pa me je ministar zvao na odgovornost i smanjio mi platu tri meseca, disciplinski.
Ma, vredelo je svakog pishljivog dinara!
A mene su skinuli sa visokog obrazovanja i ostavili me bez zaduzenja, da nesto mastiljam.
Juce sam isla malo na Usce, da se oporavim. Gledala sam deciji film, onog Hari Potera.
Malo je nedostajalo da se onesvestim kada sam videla sta se njemu desava na filmu! Napada ga ogromna zmijurina!?
Mislim, sta ce biti sa mojim autorskim pravima!? Pa mene je zmija napala pre nego njega?!
Mada neki pisci smatraju da je u postmodernisticko vreme svaka prica ispricana i da ovakva poklapanja govore o tajnim vezama medju ljudima. Al gde da se nadjem Dzoani Rouling na putu!?
Pa cujem da njeni advokati deru zivu decu!!!
Samo mi jos to fali!
Da me neko tuzi zbog autorskih prava!
Sa muzem se nisam videla ni jednom.
Goran mi se prividja na ulici.
Nasla sam sjajan recept za bukovace, pohovane u pivu.
Radim lagane vezbe da mi prorade zgnjeceni udovi.
A telefon cuti...

понедељак, 18. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - appendix

Ah,da. Ono sto Vam nikako nisam rekla je i najvaznije.
Nestao mi je i orginal torinskog sporazuma.
Prvo sam mislila da sam ga negde zaturila.
Medjutim, nema ga nigde.
Sigurno sam ga ponela u park.
Sta cu sad?

субота, 16. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i osmi deo

"Videces ko je Boo", nasmejala se.
Potpuni vodvilj. Komedija. Cirkus. Skandal. Mislila sam, dok me je Barbi vodila kroz neke prilicno mracne, vlazne i memljive hodnike, koji kao da nisu pripadali svetu zabavnog parka. Iz istih se sirio i neki miris mocvare i neceg neprepoznatljivog...I preteceg.
Kroz male prozorcice se videlo da smo u stvari, u nivou bine i da se na istoj vec odvijao neki program. Leprsali su delovi marama igracica i cula se orijentalna muzika. Gosti su prilicno nezainteresovano posmatrali predstavu. Neki iz nekoliko omanjih bazena, pretpostavljala sam sa masazerima, neki sedeci u udobnim restoranskim lingistulima. Dan je i kroz male prozorcice bio divan - blistav i plav, sav osuncan.
Pomislila sam sa zaviscu, da oni verovatno ne pate od depresija punih kise nasih prostora. Ko moze da bude depresivan "nad ostrvom punim cempresa i bora", mog vec citiranog Ducica!?
Stigli smo do jedne prostorije sa metalnim, teskim vratima.
Sa cudjenjem sam i upitno, pogledala Barbiku.
Ona me je bez reci uvela i pokazujuci rukom na polumracnu prostoriju samo kratko rekla :"Boo".
Sa uzasom sam pogledala u ugao iz koga se culo sistanje. Bila je to divna, ali mocna i strasna zmijurina, koja je klatila glavom uznemireno, ne mrdajuci iz coska. Eto objasnjenja za nepoznat miris.
"You must be joking", kriknula sam zaprepasteno, pokusavsi da pobegnem.
"Slusaj pazljivo", sistala je i moja domacica, stiskajuci mi clanak ruke takvom snagom, da sam bila iznenadjena," sta Ti mislis da mozes da im ponudis?! Boo je miran i dovoljno je samo da prosetas po sceni sa njim. Dobro je nahranjen, lep je, a Ti u tom kostimu mozes da budes prava senzacija. Zeno, kostim niko nije nosio, nama svima je bio mali, mi smo sve iznad metar i osamdeset, vidis i sama. Upoznaj se sa Boom. Samo budi mirna. Uznemiren je, jer te ne poznaje. A mozda oseca anakondu na tebi...On je konstriktor i miroljubiv je. Udavi retko napadaju...Opusti se. Kucni ljubimac nam je svima."
"Pobogu, pa on sigurno ima cetiri metra, kako on moze biti kucni ljubimac!?"
Sada sam vec jecala.
"Ima skoro pet", ledeno je dodala Barbi.
" Ostavicu Te nasamo sa njim, da se upoznate. Poslacu dvojicu momaka za petnaest minuta kada nastupas, jer ga ti sama ne mozes popeti na binu. Bice dovoljno da se pojavis na sceni sa njim. Posle toga cu te upoznati sa Tvojom metom. Ponela si dokumenta?"
Obrisala sam suze i klimnula glavom, a Barbi je nestala iza vrata ostavljajuci me samu sa nemani. Polako sam cucnula,a Boo se pokrenuo, palacajuci jezikom i sisteci...
Ne znam sta je poslo naopako. U sekundi sam osetila da postajem plen. Kao zaba koju sam nekada davno gledala na Dunavu, koju je na miru prozdirala belouska. Zaba muce, kao nesrecna mala krava, a belouska je usisava. Hladno, neumitno i sistematski. Sada sam zaba, na moj uzas, bila ja sama...
Boo, divnih sara leoparda se samo izvio u slovo S, ogromno slovo S i bacio, sav razjapljen, prema meni.
Poslednje cega sam se secala bio je uzas nad realnoscu nocne more iz detinjstva. Posle toga, bio je mrak.

****

I tako, neobavljenog posla, nagnjecena i izlomljena, vracena sam u Beograd, helikopterom jedne privatne klinike.
Ministarstvo je to obezbedilo, cak mi davsi i neophodni imunitet od turske policije, koja bi mozda mogla da postavlja suvisna pitanja. Drzava je napravila stos od celog dozivljaja - kao radoznala turistkinja koja je htela da dozivi cari ekstremne zabave u akva parku. Ocito je svima tako odgovaralo.
Spaslla su me dvojica momaka iz akva parka, koji su stigli pre planiranih petnaest minuta i odmah alarmirali Hitnu pomoc i tursku policiju. Oni su se brinuli o Boou, pa su ga relativno lako, skinuli sa mene. Rekli su mi, kada sam ih u bolnici primila u sobi da im se zahvalim, da su stigli za nepun minut, i da je Barbi bila bahata i nepristojna sto je sa Boom ostavila nepoznatu osobu u kostimu druge zmijske vrste. Rekli su mi jos, da me je zmija samo stezala i da me sigurno ne bi progutala, jer je bila sita i neagresivna, ali bi me svakako udavila da su dosli samo minut kasnije. Vec sam pocela da bivam modra.
Osim umalo sto nisam bila udavljena, u Turskoj sam dozivela jos jedan sok - i Goran i BMW su nestali.
U kampusu, koji sam nazvala iz bolnice, su rekli da se odjavio odmah tog jutra kada sam i ja sama otisla i u velikoj brzini, a u drustvu dvojice neidentifikovanih muskaraca, otisao.
Jos jedna misterija i neobavljen posao.

****
Kisa kod nas ponovo pada, a sinove hvatam kako krisom telefonom razgovaraju sa svojim tatom. Kazem im da se ne kriju od mene, da je to njihov otac.
Boze, kako mi nedostaje...

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sedmi deo

Sledeceg jutra Onur je poslao auto po mene. Goran je ostao u kampusu. Ponasao se prilicno nonsalantno, mahnuivsi mi sa bazena u kome je vec oblikovao svoje savrsene misice. Pitala sam se, kako me tako slobodno pusta da mlatim po Turskoj!? Valjda je mislio da mi se u akva parku nista ne moze desiti, sem da slomim vrat na nekom toboganu, kiselo sam se tesila.
Auto je grabio po sjajnim putevima Turske, kao neka mocna azdaja. Vozac je bio neki usporen turcin, koji me nije ni pogledao.
Odmah po dolasku u park, pocela sam da osecam mucninu. Pomislila sam da je to od previse caja koje sam nervozno, tog jutra stukla u sebe.
Docekala me je prelepa porcelanska plavusa, sa ogromnim vestackim trepavicama, sjajnim manikirom i finim pirsingom u pupku i na obrvi.Podigla je obrvu ironicno kada me je videla i pocela da po svemu sudeci psuje na nekom od severnjackih jezika. Nisam mogla da ukapiram na kom; obratila mi se na iskvarerenom engleskom, cak mi se ni ne prestavivsi:" Boze, sta mi sve nece poslati ovih dana!? Koliko Ti zeno, uopste imas godina!? Ma oni stvarno nisu normalni, da salju moju mamu na ovakav zadatak!? Ima da se zalim centrali, pa mi nece praviti ovakva sr... Shit! Shit! Shit! Ali, sta cu sa Tobom, gospode boze!?" Poslednja recenica je inace bila prva upucena meni licno.
"Ma, vrati me kuci", rekoh ja zlobno, na odlicnom engleskom."Osim toga, nisam Tvoja mama."
A onda na cistom srpskom:"Jebi se."
Pogledala me je ispod oka i rekla na losem srpskom "Oho, mala je sa Balkana. Matorka ima stila, nema sta. Ali kod nas igracice ne govore.Tako - ssshhh." Prosiktala je na kraju kao zmijurina.
Nastavila je na engleskom:" Evo Ti perika i kostim. Suvise si mala i matora da bi igrala sa nasim lepoticama. Nemoj da se ljutis. Dobro si ti parce za Tvoje godine. Samo su nase devojcice dvadesetogodisnjakinje...A Ti nisi...Hm...Ne mozes se muvati ovuda tako. Treba da se priblizis izuzetno vaznim ljudima. Stavi veo obavezno. I tu periku. Kosa Ti je uzasna. Jedino mozes da prodjes sa Boom. Da, dacu ti Boa. On ce sakriti Tvoje nedostatke..."
Strpala mi je kostim i periku u ruke i pocela da me bukvalno vuce ka sluzbenim prsotorijama.
Toliko je bila brza i zestoka da sam jedva uspela da se obazrem oko sebe.
Park je bio po svemu sudeci ogroman, sa svim neverovatnim plasticnim sadrzajima koje jedan takav objekat ( koga su inace reklamirali kao najbolji na svetu uz floridske ) moze da ima. Videla sam u prolazu da su cak imali i one ribice sto vam rade piling peta. Pocela sam da vucem plavokosu prema toj ponudi, unapred se radujuci sto cu imati takvu relaksaciju i ulepsavanje, kao stvorenu za moje zamamne manolice, cije se perje osusilo od bugarske avanture.
Pogledala me je sokirano:" Slusaj, ponasas se krajnje neprofesionalno. Zar nisi prosla obuku? Nema zabave na zadatku. Ovde mozes jedino da se povuces na intimno druzenje sa nekim od klijenata"."
Sad mi je bilo dosta; urlala sam. "Ma kakvi klijenti, to je glupost. Znas li Ti uopste ko sam ja i ko su oni!? Profesori...A ja.. Minist..."
Presekla me je ledeno: " Ovo je zabavni park, a Ti si na zadatku. Na kakvom, to nije moja briga. Ne pitam i ne interesuje me. Ulazi i oblaci se. Onda cu te odvesti do Booa ".
Pogledala sam kostim i papucice i najezila se.
Velovi, dimije, neko jelece.
Uvek sam mrzela folklor!
Satenske papucice sa dukatima i perlicama.
Fuj!
Plava perika!!!
Ali ja mrzim plavuse!!!
Znate onaj vic:" - Sta je crni pramen u kosi farbane plavuse?
- Znak nade"
Toliko.
Obukla sam se. Osecala sam se kao u vodvilju.
Ili jos gore.
Groteskno.
Izasla sam pokunjeno iz kabine, nemocno pokazujuci na sebe.
I moja domacica je bila sokirana kada me je videla:" Dobro, dobro, ovo zaista nije za tebe. Promenicemo stil... Ali sta drugo moze da ide sa Booom." U kancelariji je bilo more kostima...
Pocela je da pretura.
"Probaj ovo," rekla mi je pomirljivim glasom, valjda omeksala pred mojom nezgrapnoscu.
"Nisi ti kriva. E, ko nam ovo uvali, svaka mu cast. I meni Tebe i Tebi ovaj zadatak.."
Kostim je bio neverovatan. Neka zlatasta krljust u osnovi koja se presijavala u svim duginim bojama. Bio je lak kao pero i prijanjao je uz kozu kao carapa. Morala sam da bi se uvukla u njega da skinem sve do gola. Ipak, dizao je i grudi i guzu. Pokrio mi je i glavu, tako da je iz njega virilo samo lice. I za njega sam dobila neku masku. Za oci. Gledala sam se hipnotisano u ogledalo...Izgledala sam kao mala zmija.
Pocela sam da se jezim, posto sam u detinjstvu imala samo dve nocne more. Jedna je bila sa razbijenim ogledalima u kojima nikako ne mogu da vidim svoj odraz, a druga sa klupkom zmija koje mi naleze na grudi. I ja umirem, a nikog nema da mi pomogne...
Izasla sam iz kabine. Barbika me je pogledala zadovoljno: "Eto sta radi skupocen kostim "
Upitala sam je, od cega je, kao hipnotisana gladeci samu sebe u istom...
"Jedan jedini komad zmije, draga, od cega bi bio. Zamisli koliko To cudo na Tebi vredi...Rekose najveca anakonda ikad ulovljena..Na crnom trzistu, naravno. Ne one za Animal planet. Smejurije. Meni su krojacice od ostataka napravile malu haljinu. Najseksi komad koji imam, veruj mi. Oblacim je samo za mog glavnog klijenta..."
Sta, riba je i prostitutka!?
Zinula sam, po ko zna koji put, u shoku.
"Pa sta mislis. Kako bi drugacije bila operativka. Najstariji zanat i dalje otvara mnoga vrata u ovom muskom svetu." Promrmljala je, bez previse odusevljenja. Procistila je grlo, uzdahnula i rekla : "Vreme je da te upoznam sa Booom."
"Who is Boo?" Upitala sam sa zebnjom.

субота, 09. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i sesti deo

 




Onur je bio neverovatno zgodan muskarac u najboljim cetrdesetim. Visok, plav i misicav. Preplanuo i suzdrzan. Otmen i dalek. Kakvi su ovo vikinski turci!? Zijala sam u njega, opcinjena, dok me Goran pomalo zlobno nije munuo u ledja. Navikao je da zene obicno zure tako u njega. Uz najsladji osmeh sam kroz zube prosistala da je Onur taman moja generacija i da nema smisla da se duri, ionako je mnogo mladji od mene.
Onur se slatko nasmejao uz komentar, na dosta dobrom srpskom, da ne vredi da sapucem, jer odlicno razume nas jezik. Naravno da mi nije odgovorio na pitanje da li se mozda skolovao kod nas, u Srbiji. Samo je lenjo i ledeno presao preko pitanja.
Ah ti muslimani!
Kako samo umeju da precute stvari.
To im je verovatno u krvi vekovima.
Setila sam se Mosta na Zepi.
"U cutanju je sigurnost..."
Ili svilen gajtan.
Skolovao, moje dupe. Izgledao je kao Danijel Krejg u poslednjoj verziji 007. Sigurno je to i bio. 007, a ne glumac, mislim.
Rekao mi je, dok su baklje obasjavale divno vece u kampusu i goste prijema da proeropski orijentisani krugovi u intelektualnim krugovima Turske, traze da se u procese integracije ukljuce i ekstremisticke grupe na Univerzitetu. Rekao mi je da u te ekstremisticke grupe ne moze da tek tako udje zena, ma kako sjajan operativac bila.
Operativac!?
Ja!?
Sta Onur misli, da smo od iste fele!?
Sta, zar pocinjem da licim na agenta!?
Sa tugom i zebnjom sam pomislila na voljenog muza i slatke moje sinove.
Rekao mi je da sledeceg dana grupa profesora koja se zalaze za vracanje starih, proislamistickih vrednosti ima druzenje u jednom akva parku u blizini Ismira i da je to moja sansa da im se priblizim.
Rekao mi je da Turska kao regionalna sila vri na razmedji prozimanja dveju kultura i religija i da je bolje da su poslali nekog muskarca sa Balkana za ovaj posao...
Bila sam bas zabinuta.
Pitala sam ga imam li izbora i zaista, zasto nisu poslali nekog drugog za taj posao?!
Bila sam groznicava.
Rekao je:" To ste trebali da se dogovorite sa Hamzom, na sastanku u Beogradu"
Odjednom sam se sledila.
Skoro pa nisam mogla da verujem. Setila sam se da mi je Hamza, kada sam ga kao devojka odbila rekao:" Osveticu Ti se, kad tad. Kad tad... Kad tad..."
Pa sta je ovo!?
Sad sam i fatalna zenska!?
Sta!?
Stigla me je ledena ruka osvete posle koliko!?
Skoro dvadeset godina?
Nazalost, to nije bila jedina ledena ruka koja me je cekala sledeceg dana.
Da sam znala, MOMENTALNO bi se vratila kuci i na kolenima molila muza za oprostaj.
Mada nista nisam bila kriva. Ni dalje.
Dakle, imala sam imena i mesto.
Onur mi je dalje rekao, kako ce sutra taj park biti otvoren samo za goste univerziteta i da su meni, posto u tim krugovima nema mesta za zene, obezbedili mesto medju zabavljacicama.
Kriticki me je je odmerio, sto nije bilo ni malo prijatno.
"Preniski ste i nemate nikakvu zadnjicu. Kosa vam nije dovoljno raskosna, ali moracete da prodjete. I ovako cete biti kostimirani."
"Kakvi kostimi, kakve zabavljacice!?"
Videla sam krajickom oka da Goran pocinje da uziva u situaciji u kojoj sam se nasla.
Operativac ili ne, ipak je on bio muskarac kome nisam posvecivala dovoljno paznje.
"Samo ponesite primerak torinskog i nista ne brinite. Ima ko da Vas doceka u parku. A sad uzivajte u veceri". Lako se naklonivsi, Onur nas je napustio, a dr Suki nam se prikljucio, bivsi za vreme ovog razgovora, na pristojnoj udaljenosti.
Pretpostavljam da je prijem bio bozanstven. Sav treperav, beo i raskosan. Upoznala sam citav niz znacajnih turskih intelektualaca, od kojih su neki stigli cak iz Ankare.
Nije mi bilo ni do cega. Odjednom mi se samo neodoljivo spavalo.

петак, 01. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i peti deo

Iselio se. Samo je presekao. Otisao. Ni rec nije rekao...
A dolazi zima...
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena...
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom... Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije...Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko...Kijev...
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini...Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : "Mama, pa ja uvek sve znam...A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim...A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu...I sta Ti mislis uopste o meni!?"
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara...
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.
...
A jos nisam nazvala Onura...

субота, 18. септембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset cetvrti deo

 


Turska je spektakularna. Velika i mocna drzava. Dobri putevi. Odlicni trzni centri. Goran je odmah morao da stane u jednom ogromnom, uz put, da kupim neke letnje sandalice, obzirom da sam u Bugarskoj skoro upropastila one lepotice. Nisam se zadrzavala, bukvalno sam zgrabila prve simpaticne u nekoj finoj boji mora. Kupila sam i nekoliko pari starki - one uvek dobro dodju. Po par crnih za decake i jedne vesele za mene. Gde idemo, pretpostavljala sam da cemo obici i neku arheolosku iskopinu na kojima lezi ovaj deo Turske. Valjda ce nas domacini odvesti do Efesa, ili bar Pergama, nadala sam se. Kupila sam i jedne papucice i jedne gumene sandale, ako budem imala vremena da se zamocim negde u zanosno Egejsko more.
Kampus Univerziteta je bio ogroman, kao uostalom i sve drugo u mocnom Otomanskom principatu. U samom Ismiru ima tri drzavna i tri privatna univerziteta. Ovaj je bio najotvoreniji i jedan od najuticajnijih. Prozapadnjacki orijentisan, to sam shvatila jos pri brifingu kom me je Ministar u Beogradu izlozio.
Smesteni smo bili u kampusu koji moze da primi, kasnije sam saznala, citajuci univerzitetske brosure, 6000 studenata. Sam Ege ima 40000 studenata! Ima jedanaest fakulteta, pet koledza, osam strucno obrazovnih skola, sedam instituta i dvadeset i jedan istrazivacki centar!
Srecom, bilo je leto, pa su studenti mahom bili odsutni. Umesto njih, vrilo je od multimedijalnih umetnika svih vrsta, koji su u Smirni bili na nekom festivalu. Bilo je divno, puno muzike, mladosti, lepote i smeha. Mogla sam tu slobodno da letujem, jer je kampus imao odlicne bazene, kad mi je vec onako neslavno propao Sorento. Nije mi trebao niko.
Niko.
Boje: zelena, plava, zuta, narandzasta.
Mirisi: secera, oleandra, limunova, pomorandzi, bosiljka, hibiskusa, vanile i cimeta...Orasnica, baklava i tulumbi.
Kao sto sam rekla, nikakav susret sa dekanom ili nekim iz vise hijerarhije ove kuce nije bio moguc. Docekao nas je jedan od mladih senatora, odveo na obilan i odlican rucak u kantinu, dogovorio nacrt sporazuma u primeni u kancelariji sa mnom, gde smo popili i jedan tradicionalni caj dobrodoslice...I...To je bilo to.
Kada sam ja skoro u sali, napomenula kako su me docekali u Blagoevgradu, dr Suki, se pomalo prezrivo nasmejao, gladeci svoje dobro izbrijano lice:"Vi balkanci od svega pravite predstavu. Vi ste mali zalogaj za nas. Ovaj univerzitet crpi resurse celog sveta. Vi ste samo jedan mali kamencic tog mozaika.Ni sad se ne bi bavili Vama da ne idu izbori i da nasa vlast ne planira posetu Beogradu. Znate, gospodjo Vladislava, sve je politika. I obrazovanje je politika. Veceras cete upoznati neke od nasih cuvenih profesora na prijemu na koji ste pozvani, povodom otvaranja letnjeg festivala. Obucite belo. To je tema party. Docicu po Vas i vaseg pratioca u 21.00"
Dok sam se spremala za party, zeljnoi sam iscitavala brosuru dalje; zaboga, imaju fakultete i za ribarstvo, solarnu energiju, nuklearne nauke, administraciju!
Sta bi mi trebali da imamo?
Kakvu katedru na beogradskom?
U cemu ne oskudevamo?
U neradnistvu i megalomaniji?
Osetila sam se malom i bezvrednom, a trebalo je nazvati novu vezu u Turskoj, Onura.
Posted by Picasa

четвртак, 16. септембар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset treci deo

Srdžbu mi, boginjo, pjevaj Ahileja, Peleju sina
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada,
Snažne je duše mnogih junaka ona k Aidu
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zeusu se vršaše volja
Otkad se bjehu onomad razdvojili poslije svađe
Atrejev sin, junacima kralj i divni Ahilej.
Nisam mogla da odolim da ne evociram ovim stihovima besmrtnog Homera, za koga turci tvrde da se rodio u gradu koji je Goranu i meni doneo toliko jada.
I sada se jezim kada pomislim na sve ono sto nam se desilo.
Tim pre, jer jos uvek tesko gutam, a lekari kazu da mi je desno plucno krilo ozbiljno osteceno i da mozda nikada vise necu moci da se fizicki bilo kako zamaram. Da plesem, vodim ljubav, vozim bicikli. Jace zamahnem kad plivam...Od kad sam izasla iz bolnice, puno setam, citam, spavam. Trudim se da sto manje mislim.
Muz mi je kao muz Ane Karenjine, kad ona mal' nije umrla - na raspolozenju, ali, kao da nije.
Sad sam ja ljuta.
Sta sam to, pobogu lose uradila!?
Da me tako prezire!?
Ljuta sam na turke, muza, ministarstvo.
Ljuta sam na vreme zato sto je tek sada, na kraju leta lepo, na ptice zato sto pevaju, na zivot zato sto je tako banalan. Ljuta sam na Gorana zato sto je dopustio da nestane...
Ljuta sam na sekularnu tursku drzavu.
Ljuta sam na svakoga, osim na moje slatke sinove, kojima je jesen pocetak novog zivota, kao i svake godine.
Jedan je i zaljubljen.
Ah, slatka ptico mladosti!
Ljuta sam i na sestre zato sto su opsednute sobom i ne vide u kakvom smo tesnacu.
Svi mi, u Srbiji.
Ljuta sam na nasu kosarkasku reprezentaciju zato sto je izgubila utakmicu od Turske!
...
Ismir ili Smirna. Nasa sledeca destinacija:" Referentna tacka u istoriji sveta, njenoj intelektualnoj sadasnjosti i buducnosti".
Tim recima nas je docekao, Gorana i zaprepascenu mene, jedan od, kasnije sam saznala, ogromnog broja senatora, clanova upravnog odbora Univeziteta u koji smo se uputili.
Nase odrediste je inace bio Ege Univerzitet u ovom zanosnom gradu, biseru Egejskog mora.
Vec sam izlazak iz Bugarske je bio u svakom slucaju signifikantan. Bugarska granica, majusna i zapustena, sa jednim obelezjem eventualnog buduceg prosperiteta u vidu jedne zarozane i pokisle zastave EU, koja se stidljivo klatarala na poluiskrivljenoj sipci, slicnija nekoj vulgarnoj striptizeti, nego oznaci mocne evropske zajednice, sa jedne strane.
A sa druge, u mermeru kao iz jednog komada isklesana granica velikog Carstva..Na kojoj sam ja sokirana, u postavi kesice sa dragocenom ruzinom vodicom pronasla i poruku, ocito za mene. Na cistom srpskom, bilo je napisano: Nazovi OBAVEZNO. Onda ime i broj telefona. Ime me je istinski nasmejalo - Onur. Setila sam se serije, koju je moja draga svekrva uredno gledala bas ovog leta na nekoj od televizija u Srbiji - Seherezada. A kad sam videla carinike, od kojih je jedan istinski licio na istoimenog junaka, nisam odolela da je ne nazovem i pitam je kako je.
Bila je zaprepascena, jer bas i nisam puno polagala na etikeciju kada je ona u pitanju, a boga mi, bilo je i prilicno kasno.
Volela sam je, ali sam cesto bila gruba prema njoj, kao verovatno i sve zene koje vole da svog muza drze na oku. One, a ne njihove mame.
Dakle, ulazak u Tursku, u kojoj je i klima, vec na samoj granici bila topla, suva i mirisna, za razliku od vlage i memle Bugarske, je bio sam po sebi dramatican.
Dakle, posao se nece zavrsiti sa zvanicnom posetom jednom od najvecih turskih univerziteta.
Ceka nas jos nesto.
Groznicavo sam razmisljala od koga sam mogla da dobijem poruku.
Pokazala sam je Goranu. Letimicno ju je pogledao i procedio.
"Ne razmisljamo, radimo sto nam se kaze."
"Za Srbiju"
"Za Srbiju", promumlala sam ja, sa knedlom u grlu, po ko zna koji put, ovih dana.

уторак, 17. август 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset drugi deo

 












"I sta kazes na poklon?" snishodljivo me je pitao dr Kupus, kada smo se napokon susreli na ovom prijemu..."Lepo sam ti rekao samo da se drzis mene i sve ce da bude kao podmazano", nastavio je radoznalo, zavirujuci bezuspesno u crno-crvenu plisanu kesicu. Kada je shvatio da mu necu uciniti to zadovoljstvo i pokazati mu neverovatni i skupoceni poklon koji sam dobila od Todorova, kao debelo, razmazeno dete mi je pruzio svoj sat na uvid. "A vidi sto sam ja dobio sat pre neku godinu od domacina. Pravi Patek.."
Prekinula sam ga zustro :"A zato ti ucestvujes u akciji, zbog poklona?"
"Naravno, draga moja. Pa, sta mislis, da je doktorska titula dovoljna? Znas koliko bi mi vremena trebalo da dobijem profesorsko zvanje u Beogradu, bez porodicnog nasledstva!?"
"O cemu pricas covece, kakvog nasledstva!?" Bila sam ga sita, vise nego na postdiplomskim.
"Ma o ocu profesoru. Bez tog nasledstva, zenska glavo. Dva zivota i tri doktorata, draga, najmanje. Ovako, precicom, mozda i stignem do zvanja. A onda se necu zadovoljavati satovima, ma kako zlatni bili, videces."
Bila sam zgadjena, kao i uvek u njegovom prisustvu. Bila sam cak spremna da mu oprostim sto me je umesao u ovako opasnu rabotu, dok sam ceo proces posmatrala kao nesto sto ima veze, pa hajde da kazem - sa "nacionalnim interesima", ali ovi njegovi, licni i sebicni...Uvek su mi bili strani...Ispod nivoa. Ispod svakog nivoa.
Bila sam premorena i zeljna sna i najmanje sto mi je trebalo bio je Kupus. Osvrtala sam se da vidim gde je Goran, jer mi je negde stavljeno do znanja da je moj dalji boravak na prijemu pitanje moje slobodne volje i izbora.
"Imas li nesto da mi kazes, ja bih na spavanje?" upitala sam Kupusa zlovoljno.
"Ah, pa ne vrti se svet oko tebe, Vladislava. Ja sam zadatak sa tobom zavrsio time sto sam te upleo u ovu pricu. Ovde sam zbog mojih interesa. Mozda uleti kakva vanredna katedra za mene!"
To mi je dovikivao, trceci da se pozdravi sa nekim , pretpostavljala sam, vaznim clanom bugarske intelektualne zajednice. Njegova uloga u ovoj prici je bila zavrsena.
Goran mi je prisao sa ledja.
"Jeste li spremni za poletanje, gospodjo?" upitao je polusaljivim, poluzabrinutim glasom: "Pilot je spreman, a mi bi sutra trebali da krenemo za Tursku. Mislim da ste ovde zavrsili posao? Zar ne?"
"Da, jesmo", rekoh ja uzdisuci.
"Hajdemo na spavanje, ovo je bio dugacak dan..."
Posted by Picasa

понедељак, 16. август 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset prvi deo

Cvetan Todorov je bilo ime moga domacina. I ako je "nomen est omen" - onda je njegovo bilo u rangu crnog humora, a ne stvarnosne proze, koju ja pisem. Bio je to muskarac nesto mladji od mene, ili nesto stariji. Nisam mogla da ocenim, obzirom da muskarci mojih godina, ako jako ne vode racuna o sebi, vec pocinju da izgledaju dezmekasto. On nije imao ni jednu sedu, a ako se farbao, to se zaista nije moglo ni primetiti. Mozda je razlog svezini kojom je zracio, bila i kratko osisana kosa, mozda cak i na trojku, kako su se sisali moji sinovi, dok ponovo, u modu nije usla dugacka kosa kod mladica. Bio je zivotinjski privlacan, kao malo otezala velika macketina. Kao stariji brat moga saradnika Gorana. Ili njegov fantasticno ocuvani otac. Sedeo je u nekoj vrsti prestola, ali kako sam im ja prilazila, tako je ustao i cak nacinio par koraka u mom pravcu...Shvatila sam, da ne ustaje srpskoj predstavnici ministarstva prosvete, da bi bio domacin, nego lepoj zeni kakva sam, evidentno, to vece i bila. To sam shvatila i po zlobnom odmeravanju i cak iznenadjenju na licima nekih od gospi kojima je bio okruzen. Medju njima, bila je tu i profesorka Julija Kristeva, koja me je danas (pre sto miliona godina, cinilo mi se) pratila sa Univerziteta i ona druga, kojoj ime nisam uspela da upamtim. A u daljini velikog salona za prijeme, primetila sam i starog drugara, dr Kupusa.
Cvetan Todorov je bio...nas domacin. Bio je u beloj svilenoj kosulji i divnim mekim belim pantalonama, takodje od sirove svile. Od nakita, samo je na malom prstu imao jedan prelepi, raskosni prsten, sa kapljicom krvi u njemu. To granat sigurno nije bio, nego, po svemu sudeci, najfiniji rubin... Videvsi sa kakvim zanimanjem posmatram njegov prsten, umesto dobrodoslice, na pomalo iskvarenom srpskom, rekao mi je, otprilike, da se "savrseno uklapam u njegov imidz" i da uz rubin koji nosi, zena koju ce odvesti za sto u njegovom skromnom domu, ne sme da ima manje od Loubutinki na nogama, veceras. Pitao me je, samo, kako mi se dopadaju njegove ruze, i ne cekajuci moj odgovor, dodao, da se on bavi ruzama i da je najveci izvoznik ruzinog ulja u drzavi, te da "ne slusam zlobne primedbe ostalih na temu, ko je Cvetan Todorov..." Ako neko bude smeo da ga ogovara, rekao je to glasno, na sta se njegova svita nasmejala. Neki suvise glasno, neki usiljeno, a neki komentarisuci, da takvu figuru kao sto je nas domacin niko ne sme, iz pijeteta, da ogovara. Dr Julija Kristeva mi je prisla, ovoga puta, mnogo ljubaznije nego na Univerzitetu i preuzela ulogu domacice. Ona je i sedela za stolom sa mnom. Nigde nisam videla profesora koji mi se onako vulgarno udvarao jutros. Dr Kristeva mi je rekla, da je Cvetan informisan o neukusnom ponasanju istog, uskratio profesoru poziv i da ga vise nece koristiti ni u kakvim pregovorima.
Cvetan Todorov je bio vazno ime u drustvenom, politickom i javnom zivotu zemlje, to sam mogla da ukapiram. Tokom vecere, koja je trajala milion jela i cokoladna fontana plus, mogla sam da ukapiram da za stolom sede mnoga javna imena bugarske scene...
Samo, kakve veze je imao proizvodjac ruzinog ulja sa univerzitetskim poslovima, pitala sam poluglasno dr Kristevu!?
Ma, on je i pesnik i to sjajan! Uzviknula je ona ushiceno.
Pomislila sam na filosofsku delatnost nase dr Mire Markovic, zlovoljno.
"A sto onda ima esalon tipova u crnom? Ko bi pesniku naudio?" Nastavila sam ja, sada se vec praveci nevesta.
Dr Kristeva me je ledeno i sa prezirom odmerila, uskracujuci mi odgovor, zabivsi svoju nosinu u prvoklasni kavijar koji je brisala, a ne jela...
Setila sam se Univeziteta Brace Karic u devedesetim i citave bulumente srpskih intelektualca koji su se hranili na tom pojilu...Nasih akademika, glumaca i pesnika...Eh, Balkan...
Sto sad novine objavljuju samo porodicne fotografije Karica dok sviraju harmoniku? Sto ne objavljuju fotografije onih sto sede u SANU i udruzenju novinara, kako sa osmehom primaju Kariceve diplome i prinadleznosti...
Kako je to na Zapadu, bas me interesuje? Da li i tamo sumnjivi tipovi kroje kulturnu mapu drzave?
Todorov je bio opak igrac; kakav pesnik i ljubitelj ruza, to sam i ja sa pocetnickim stazom u spijunazi, mogla da shvatim...
Goran je bio okruzen mladim lepoticama i videla sam po seretskom pogledu koji mi je uputio, da mu to ni najmanje ne smeta...
Posle vecere mi je prisla sekretarica u zanosnom sivom i rekla mi, diskretno, da je vecera znak izvinjenja za neprijatnosti koje sam imala i da ce posao biti zavrsen u korist Torinskog. To mi jemci nas domacin, Cvetan Todorov, licno. Kao mali znak paznje salje mi i poklon. Urucila mi je malu plisanu crno crvenu kesicu u kojoj je bila, kada sam je otvorila, malusna flasica od brusenog kristala sa esencijom najfinijeg ruzinog ulja, koja je bila zatvorena maleckim poklopcem na cijem vrhu je blistao majusni rubin, kao kap crvene krvi sa vrha prsta. "Trnovoj ruzici", dobacio je, nazdravljajuci mi i dizuci casu nekog penusavca, kada sam mu, sokirana, klimnula glavom u znak zahvalnosti. Krenula sam mu u susret, ali moj trenutak je vec prosao, jer sam primetila, onu istu dvojicu, koja su nas sacekala ispred helikoptera, kako mi presecaju put...

петак, 13. август 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeseti deo

...Stojim ispred TC Usce i placem. Zivot osecam, tesan. Dolazim u praznu kucu u upropastenim cipelama, tusiram se. Lezem u prazan krevet. Posle izvesnog vremena zaspim. Sanjam kako sam u Bugarskoj i kako neki covek u crnom nisani u mene iz ogromnog pistolja...Budim se. Muza i dalje nema. I kao da ga nikad nije ni bilo...
U znoju sam. Za trenutak, ne znam ni gde sam!?
Hotel Plaza, Blagoevgrad!?
Sta, to nije bio san!?
Lezim mirno, ne pomeram se. Srce mi otkucava. Bam. Bam. Bam. Tak-tak. Tak-tak. Tak-tak. Bam. Bam. Bam.
Moram ustati. I spremiti se. Ceka me vecera.
Zazvonio je telefon. Jedini dokaz realnosti.
Recepcionerka na savrsenom engleskom javlja da je vecera pomerena na 22.00, da je obavezna vecernja toaleta i da helikopter dolazi tacno u 21.15. I to samo po mene, naglasila je.
"!?"
Nisam ni usta otvorila, a ona je nastavila, kao da je cula moje neizgovoreno pitanje: "Heliodrom je na platou iza hotela"
Opet sam bila u soku. Mozda i vecem, nego kad su pucali na mene na putu ka Rilskom manastiru.
"Talk about what!?"
O tajnoj veceri novog doba!?
O potpisivanju preprodaje novog hemisko-bioloskog oruzja!?
Ili o skromnim visokoobrazovnim planovima regiona!?
Izgleda da je lova u visokom skolstvu mnogo veca nego sto sam ja ikad videla, pomislila sam skepticno. Kako to do sada nisam znala!?
Pomirila sam se sa sudbinom.
Ako me veceras ceka izbacivanje iz helikoptera sa visine od 2000 metara bez padobrana, bar cu biti lepa. I u lepim cipelama, jer sam odlucila da konacno obujem crvene Loubutinke. One zlosrecne Pigalle pumps, sto sam ih spremila za muza...
Udahnula sam vazduh, ustala iz kreveta, istusirala se. Obukla malu crnu haljinu dubokog dekoltea i moje vrtoglavice. Nasminkala sam intenzivno samo oci, i stavila sjaj za usne. Pogledala sam se u ogledalo - izgledala sam bolje nego ikada, nakupljeni strah i nesreca koju sam svakodnevno osecala, ucinili su mi oci ogromnim. Bila sam ispijena, izmucena i usudila bih se reci, fatalna.
Samo me je za sekundu steglo srce...
Eh...Uzdahnula sam, nastavivsi ironicno. Prava Mata Hari. Koleginice u ministarstvu me ne bi prepoznale.
Nisam imala na sebi ni komadic nakita.
Crno - crvena kombinacija bila je dovoljno kobna. Eros i tanatos.
Prava drama.
Goran je vec bio u hotelskom baru, kada sam sisla.
Da je moj izgled bio pun pogodak, videla sam po blago podignutim obrvama i letimicnom pogledu kojim mi je odmerio figuru. Atmosfera medju nama - skoro eroticna.
Da je ovo kojim slucajem, bio privatni sastanak.
Kada sam im rekla, da traze da na veceru dodjem sama i da se plasim da cu leteti ko ptica, prvi put se nasmejao. I to na sav glas.
Rekao je, otprilike "komunisticki stosovi od vremena pre perestrojke, od kojih i dalje boluje cela Istocna Evropa, a boga mi i ona Mitel." I jos, da "to ne dolazi u obzir, samo su hteli da Vas zaplase".
I zaista, pilot helikoptera koji se uskoro spustio, nije rekao ni reci na to sto je Goran lako uskocio za mnom u letelicu.
Sleteli smo na neverovatno mesto. Objekat je bio velicine omanjeg dvorca, pored Loare, na primer. Umesto francuskih vinograda, oko dvorca je bila mracna bugarska sumetina. Neka cetinarska, rekla bih po ostrom i zamamnom mirisu, koji se sirio iz mracne noci.
Okovani u planini, bili smo u nekoj kic reinterpretaciji James Bonda sa zlim vladarom sveta koga glumi...
"Pojma nemam", pomislila sam zabrinuto.
Kada smo sleteli, sacekali su nas dva muskarca odevena u identicna tamna odela,sa tamnim naocarima. Koje su ocitavale: Sluzbenica srpskog Ministarstva prosvete. Godiste 196...
Tezina... Visina...Inteligencija? Karakter? Krvna grupa? Temperament? Bracno stanje? Bankovni racun? Otisak prsta? Otisak zuba?
Gubila sam se u vrtoglavom iscekivanju vadjenja pistolja...
Goran me je blago stisnuo za nadlakticu, pomogavsi mi da se vratim u stvarnost. Jedva sam se iskobeljala iz aviona. Dvojica telohranitelja, jer izgledali su tacno tako, se nisu ni pomerili.
Iz polumraka koji je okruzivao bljestavo osvetljeni heliodrom, izronilo je ljubazno zensko lice.
Odahnula sam. Bar sam mirna za sada. Nece biti pucnjave.
Dama je bila u sivom, koliko sam primetila. Nekom skupocenom i treperavom sivom, kakvog nikad u zivo nisam videla. Neki Prada iz ogranicene kolekcije, naslucivala sam.
Predstavila se kao prva saradnica naseg domacina, cije ime nisam uspela da razaznam.
Dvorac, zamak ili daca ( ne znam kako to cudo zovu bugari!?) je bio obasjan bakljama, sto je celom prizoru dodavalo ton misterioznog. Tako neophodnog celoj prici.
Duboki koralno crveni tepih se slagao sa mojim cipelama, a vodio je od helikoptera, preko velelepnog stepenista i platoa, sve do ogromnih sirom otvorenih staklenih vrata koja su bila uokvirena raskosnim ruzicnjakom boje mocne ljudske krvi. Na palisadama su u nastavku bile i dalje ruze najneverovatnijih boja i velicina. Mnostvo prozora je bilo osvetljeno, a oni koji nisu, u svom mraku su imali odsjaj baklji.
Bilo je vreme za jos jednu avanturu.

недеља, 01. август 2010.

Kisa i moje nove cipele - devetnaesti deo

Preko telefona sam urlala! Plakala i pretila. I Hamzi i Ministru, koga sam za divno cudo, dobila licno. Obojica su se smejali, tumaceci napad sasvim slicno. Otprilike, da se lokalna mafija, kao i u Srbiji, kada su me u Novom Sadu napali,sluzi skoro jednakim sredstvima, jer najvise vole lov u mutnom i lazne diplome. Samo su, eto, Bugari agresivniji. Obojica su istakli da lazne diplome sigurno nece moci da izdaju, kada pocne da se primenjuje sporazum, a da je to velik posao i ogromna zarada.. I da treba da izdrzim pritisak, za "vise interese" "nacije", rekao je Ministar, "regiona" rekao je Hamza. Obojica su rekli da, uostalom, imam na raspolozenju najboljeg specijalca koga Srbija prosveti trenutno moze da da.
"Koga, Gorana?" Upitala sam ja, po stoti put, naivno.
Obojica su me precula. To me je posebno razbesnelo. Hajde sto mi muz cuti, ima u sustini dobre razloge za to, ali sef i Hamza!?
Obojici sam zalupila slusalicu!
Odjurila sam do Goranove sobe i kucala na vrata. On mi ih je otvorio sveze istusiran, sa tek navucenim pantalonama. Kosu je jos brisao. Mirisao je dobro. Kaplice vode su se slivale niz njegove misicave plecke. Hm, hm. Pogled na njegov torzo me je malo smirio i umeksao, mada sam poprilicno imuna na cari mladjih muskaraca.
Jesam li Vam to vec rekla!?
No, nisam previse saznala od njega. Poceo je da mi prica o romanu (!?) Tery Pratchetta, u kome cetiri jahaca apokalipse uzimaju moderna oblicja, a rat dolazi u formi ratnog vojnog izvestaca... Mislim, kakve to veze ima sa tim da su meni u nos nabili onoliku pistoljcinu!? Sta je ovo, literarna sekcija mojih sinova!? Uzbudila sam se ponovo.
I od kad specijalci citaju epsku fantastiku!? Pitala sam ga zlobno. Zar ne treba da cita Vuka Draskovica i Legiju!?
Goran se razoruzavajuce nasmejao i seo za laptop, komentarisuci da je on zavrsio koledz na zapadu i da je vreme Sudije, Noza i slicnih gluposti neumitna proslost. I da on mora da nadleznima posalje izvestaj, pa ako hocu, narucice nam pice u sobu, a ako ne, da ga ostavim da to uradi.
Vratila sam se u moju sobu da se odmorim. Jos uvek me je cekala vecera sa Bugarima.

Kisa i moje nove cipele - osamnaesti deo

Strasno mi je i da pisem o ovome; stalno imam osecaj da me neko iz prikrajka posmatra...Da mi se nije desilo to sto mi se desilo, postala bih tezak ksenofob...Ovako, za sve imam opravdanje. I to veliko.
Izmedju posete Univerzitetu i vecere u nasem hotelu Plaza, imala sam dogovoren nezvanicni sastanak na Americkom univerzitetu u gradu, koji mi je ugovorio Hamzo, uz pomoc svojih veza. Postalo mi je jasno zasto je Blagoevgrad imao tako jak univerzitetski zivot. Smesten u podnozju planina, bio je razmedja izmedju dva sveta - hriscanskog i muslimanskog. Dzamija i obliznji Rilski manastir, jedan od najstarijih u pravoslavnom svetu.
Americki univerzitet je moderno zdanje kroz cije prozore se nazire arhitektura stare Bugarske. Svi su bili poslovni i ljubazni. Odmah su mi, bez uvijanja, rekli da njih ne interesuju nikakvi evropski sporazumi, i da je Torinski, cist gubitak vremena. Ponudili su me flasiranom vodom. To je bilo sve. Njihov sekretar, mi je objasnila da na svojim misijama (tako je to nazvala) nikada ne propusta da popije po dve litre vode, jer "ona cuva mladost i izvor je zivota". Zavrsen citat. Bila je u jednom sjajnom sivom kostimu iz koga su izvirale dugacke, suvonjave noge gospodje profesorke u poprilicnim godinama, koja je u mladosti sigurno bila sjajan sportista i toga se ne odrice ni danas, u svom Kapa-Alfa-Beta sestrinstvu.
Bila sam iznenadjena elegancijom i lakocom sa kojom me je odbila, naglasavajuci da "jedva ima vremena za bilo kakav rad, osim misije dobre volje izlivanja americkog duha demokratije na multietnicku studentsku grupu na njenom Univerzitetu".
Takodje je pomenula i svog dragog kolegu iz Sarajeva, preko cijeg sticenika sam uopste primljena u njen radni i "trenutno i zivotni prostor".
Pitala sam se zasto je Ministar insistirao da uprilicim ovaj susret, koji ocito nije urodio plodom. Pitala sam se, kakva je uloga Bosne u ovom susretu. Pitala sam se, po stoti put, sta cu ja tu!?
Posto je sastanak trajao kratko, zamolila sam Gorana da posle rucka u hotelu, odemo do cuvenog Rilskog manastira, mada je i sam Blagoevgrad imao svojih cari. Gradic okruzen raskosnom planinom i divljim sumama, pocinjao je da mi se dopada. Blizina manastira je privlacila znacajan broj religioznih turista, tako da je i u hotelu bilo ugodno drustvance.
Iz Plaze smo izasli oko dvojke.
Put u planinu je bio dosta dobar, uspon ne preteran, iako je manastir na kilometar nadmorske visine. Na izlasku iz grada, primetila sam jos crnju limuzinu, nego sto je nasa, ako je to uopste moguce.
Taman sam htela da se nasalim na racun kopi/paste limuzina, kada je Goran naglo povecao brzinu.
I limuzina je takodje povecala brzinu, sustizuci nas, sto je izgledalo skoro nemoguce. Put u planinu se penjao, gume su skripale, nebo je pocelo da se muti.
Goran je pritisnuo dugme za otvaranje prozora...I limuzina je pocela da spusta svoj.
Bang. Bang. Fiju. Culi su se udari ispaljenih metaka po, sada sam shvatila, blindiranom automobilu. Bila sam u soku. Goran sa nekom ogromnom pistoljcinom u stilu Magnuma koji vozi ..ne znam kojom brzinom, jer je upravljacka tabla naseg BMW-a pre licila na kompjuter nego na...auto.
Bila sam u TAKVOM soku da sam sve vreme ponavljala "Gorane, ko ste Vi? Brzo mi odgovorite, ko ste!!!? Ko ste Vi covece?"
Limuzina je skoro udarala u nas auto, toliko je bila blizu. U njoj su se kroz taj tek otvoren prozor, nadzirala dva mracna muska lika. Jedan koji je vozio i drugi koji je nisanio - ravno u mene!!! Na svu srecu, Goran je sjajnim skretanjem u krivini izbegao taj metak.
Ne znam kako bih se zavrsila ova suluda trka, da se nismo neverovatnom brzinom priblizavali manastiru. Limuzina je odjezdila dalje, a Goran je uz skripu kocnica zaustavio auto na parkingu rilskog kompleksa.
Izbatrgala sam iz automobila potpuno zblanuta. Usi su mi zagluhnule, sto zbog nagle promene nadmorske visine, sto zbog pucnjave ciji sam bila akter.
Oboje smo cuteci usli u lepotu ovog starog zdanja. Nisam imala snage da uzivam u njoj. Srucila sam se na klupicu, trepereci.
Prva stvar koju sam pitala Gorana, bila je kako cemo se pobogu, uopste izvuci iz Bugarske i spustiti, kao prvo i najurgentnije, sa planine. On mi je pokazao jedva primetnim pokretom lica na grupu turista koja je upravo zavrsila posetu manastiru i bucno se utovarala u cak tri autobusa. Sve sam razumela.
Ususkani izmedju drugog i treceg busa, u Blagoevgrad smo se vracali mileci u bezbednoj koloni, daleko od mocnih pistolja placenih ubica u crnoj limuzini.
Pocela mi je strasna glavobolja, sto je kod mene uvek posledica stresa.

уторак, 27. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - sedamnaesti deo

Dan me nije slusao. Ustala sam sa takvim osecanjem mucnine da bih mogla ponovo napisati Sartra. Celog. I njegov Zid i Mucninu. Trebalo mi je sigurno dvadeset minuta buljenja u jednu tacku, da bih se osvestila. Momci su me upitno gledali, zavirujuci u nasu spavacu sobu. Muz je vec ustao (kad pre!?) i otisao od kuce. Nikakvu poruku nije ostavio. Nocu sam ga, kao kroz maglu, osetila kada se uvlacio u krevet. I kada je ustao iz njega, vrlo brzo, vukuci prekrivac da legne negde drugde. Valjda je spavao na sofi u dnevnoj sobi. Kao da nije cuo moje "ostani". A mozda to i nisam rekla. Mozda sam samo sanjala. Zazvonio je telefon, tako jako, da mi je probusio bolnu tacku u mozgu, negde blizu slepoocnice.
"Halo, gospodjo Vladislava, ovde Vas novi vozac, Goran. Vama sam sav na usluzi". Cula sam uzbudljiv i mlad muski glas sa druge strane. Sta to znaci, SAV!?
"Ah, da, mi danas krecemo na put", rekoh, zevajuci.
"Oprostite sto sam Vas probudio, tako neuvidjavno sa moje strane, samo sam hteo da Vas podsetim da krecemo odmah posle rucka. Imamo uplacen hotel u tom gradu u Bugarskoj, i cak i neku kasnu veceru, ako sam dobro razumeo...Pa sam mislio zbog granice da krenemo malo ranije..."
"Mi necemo imati problema na granici?"
"Svakako ne, ali je sezona godisnjih odmora, guzve su na putevima ogromne. Mozemo li da krenemo oko 11.00, da ne cekamo dvojku, kako su nam u putnom nalogu napisali?"
"Znate sta, Gorane, znam da ce ovo zvucati neprofesionalno, ali sam ja imala nekih privatnih obaveza, pa se jos nisam spremila",lagala sam bezocno,"neka ostane u 14.00, molim Vas".
Sta sad, da mu jos kazem kako sam se sinoc napila!?
Znate da to ne dolazi u obzir. Nikako ne dolazi u obzir.
Spakovala sam se, kao i uvek, uredno. Moji lepi firmirani smedji koferi su bili dupke puni. Cak sam ponela i one droljaste cipele Pigalle pumps od Loubotina.
Posle jake kafe i dugog tusiranja, naprskala sam se dobro jednim opojnim Kenzom, obukla najuze farmerice koje imam i navrnula manolice sa perjem! Kad je bal, nek ide zivot!!!
Samo je jedan.
Ni sama nisam znala koliko sam u pravu.
Muzu sam ostavila jedno zanosno pismo. I koliko ga volim i koliko ucestvujem u spasavanju obrazovnog sistema celog Balkana, a ne samo Srbije, i koliko ce mi nedostajati i gde je klopa za klince.
Njih dvojicu sam posteno izljubila (od kad su stariji, TO nikako ne smem da radim) i dala im hiljadu i jedan savet. Stariji se smejao, a mladji je bio ljut na mene:
"Boze, majka, pa kao da se neces vratiti. Nije ti ovo prvo putovanje"
Majka! Bila sam na ivici suza. Od kad mi se nije tako obratio.
Ali, velike devojke u manolicama ne placu.
One krisom brisu oci.
Tacno u dva, stigao je auto ministarstva.
Neka besna limuzina, kakvu nisam ni znala da imamo u voznom parku. Crna kao noc. I Goran, u istom paketu. BMW serije 7, blindiran, kasnije sam saznala. Kad mi je otvorio vrata, opet sam osetila od juce poznato grcenje u stomaku; strah. Auto je bio potpuno crn, ne samo spolja, nego i iznutra. Kao luksuzan mrtvacki kovceg.
Bilo mi je jasno, zasto se zaposlene u Ministarstvu pale na tog frajera. Bio je gibak kao crni panter, vucijih celjusti i sjajnih ociju. Pomislila sam, kako li svetle u mraku!?? Njegove oci, mislim.
Da se razumemo, Goran ni malo nije licio na vozaca, pre na nekog opakog telohranitelja iz filmova sa XXX. Ne onih za odrasle, nego onih sa onim zgodnim celavim glumcem... Vin Dieselom, tako se zove, ako se ne varam.
O bogo, pa ovo ce biti uzbudljivo, pomislila sam dok je strah odjednom nestajao!
Cutali smo satima.
Lecila sam se od ponizenja koje mi je svojim cutanjem svakodnevno nanosio muz, ali i od jucerasnje pijanke. Ispostavilo se, da i Goranu takav ritam odgovara.
Serija 7 je cistila nase puteve kao oluja. Leteli smo kroz siromasnu Srbiju i kisu, koja je u medjuvremenu pocela.
Ali, o putu sam vam vec pricala...
U Blagoevgrad smo stigli vec oko deset sati. Posto je ipak bilo kasno, vecera sa ljudima sa Univerziteta je bila odlozena za sutra uvece. Ja sam narucila mali hladan obrok u sobi.
Ne znam sta je radio Goran.
Hotel je bio, za divno cudo, cist i topao. Posebno mi je prijao posle one kisurine. Perje na manolicama samo sto nije otpalo.
Svanulo je divno, skoro ruzicasto jutro. Rano sam se probudila, kao i uvek, kada sam mirna i spokojna. Sada sam bila sve, samo to ne. Probudilo me je uzbudjenje pred novi zadatak.
Na Univerzitet sam stigla tacno u devet. Goran je bio sjajan saradnik, tih, tacan i precizan.
Pored njega sam se osecala sigurno, i moram priznati, privlacno. Umeo je zeni da da na znacaju.
Cim sam sela sa Bugarima za sto, bilo mi je jasno, zasto su zemlja sa najvise propusta i neregularnosti u EU, kako ih je procenio Brisel. Kao da sam sedela sa nekim kafedzijama, a ne univerzitetskim profesorima. Predsednik saveta za sprovodjenje torinskog sporazuma na njihovom Univerzitetu mi je non stop namigivao, i cak pokusao da me ispod stola gurka cipelom. Govorili su na svom jeziku, ja na ruskom, ali sam se brzo, obzirom na okolnosti, prebacila na srpski, tako smo se bolje razumeli. Sve vreme su govorili "njama problem", sto je trebalo da znaci, "nema problema" i "relaks, relaks" sto je valjda znacilo "opusteno".
Pa sta je ovo? Sa kim ja to pricam!?
Nista nisu potpisali. I ja u stvari nista nisam uradila. Obecali su mi da cemo razgovor nastaviti u "intimnijem drustvu", za vecerom.
Ljutito sam sela u auto,do koga me je ispratila skoro cela delegacija. Dve profersorke su me ljubomorno merkale i pre nego sto su videle vozaca, a kad su videle Gorana i auto, samo sto nisu pukle od muke.
Nek crknu, bar neku satisfakciju da imam za ovo gubljenje vremena!

,

недеља, 25. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - sesnaesti deo

Kada sam usla, on je ustao i posao prema meni. Tigrastog osmeha prema zeni u haljini sa pitonovim printom. Pomislila sam na pesmu Viljema Blejka: "Tigre! Tigre! plame što sjaje Sred šuma noći, ruka čija je Besmrtna, ili oko čije Tvorac strašne ti simetrije?"
Opet sam progutala knedlu."Moram nesto da popijem", prosaputala sam umesto pozdrava. On se nasmejao krajem usana. Oci su mu bile ledene. Takvog sam ga se i secala.
Ne mogu i necu da Vam pricam sta mi je sve rekao tog kisnog popodneva. Medjunacionalni sukobi se u Bosni, u njegovim pricama, jos nisu zavrsavali...U svakom slucaju, sad sam znala ko je"moj stari prijatelj iz sarajevske Medrese",kako se izrazio moj sef, Ministar licno.
Dao mi je imena, kontakte, sve. Objasnio kako da komuniciram, a da me shvate kao ozbiljnog igraca a ne sluzbenicu ministarstva iz Srbije. Rekao mi da mi je stil grozan (!?) i da ga za put ucinim profesionalnijim. Objasnio mi da male bivse jugoslovenske republike ipak moraju da se drze zajedno, iako to ne izgleda tako. Nisam kapirala za koga radi. Nisam kapirala ni dalekovidost plana. Ni dalje nisam kapirala ni sta cu ja u Turskoj?
"Ma opusti se, Ti si srednje resenje. Poznajes nas dvojicu, a radis u Ministarstvu. Bez obzira, sta god mislila, mi smo svi dobri momci. Cuvamo evropske vrednosti, verovala ili ne. Odluka da to budes Ti, doneta je jos posle Tvog puta u Brisel...Sa kim si se tamo druzila?"
"Ma, samo sa jednim hrvatskim kolegom, on je iz Ministarstva znanosti,obrazovanja i sporta..Stalno je jeo vafle i udvarao mi se..."
Hamzo je podigao obrvu .
"Sta Ti to znaci?" upitala sam.
"Boze ostala si naivna, kao i kad smo bili studenti. To me je uvek ocaravalo kod Tebe. Stalno sam zeleo da Ti ga uvalim, ne zbog ljubavi, nego da progledas...Da mi nisi nasla dnevnik, svasta bi bilo. Mozda bih se i zaljubio u lovinu..."
Moram jos jednom da podvucem, da sam ostala da sedim za stolom, samo zato sto sam ga se jezivo plasila, a ne zato sto su me njegove skarednosti uzbudjivale.
"Hamzo, mnogo je lazi izreceno i tada i sada, sa Tvoje strane. Kako da Ti verujem?"
"Svi mi radimo protiv americke dominacije u Evropi. Svako na svoj nacin, veruj mi"
"I kolega sa vaflima?"
"I kolega sa vaflima." Rekao je Hamza umirujucim tonom.
Nista mu nisam verovala.
Ali, nisam imala izbora.
Dakle, dva univerziteta u Blagoevgradu i putovanje u Ismir.
"Torinski sporazum ce mi doci glave", pomislila sam, ni sama ne sluteci koliko istine ima u tome.
Cak sam i vecerala sa Hamzom. Nisam imala gde da zurim. Sinovi su isli svojim putem, a muz mi nije odgovorio ni na jednu poruku koju sam mu poslala.
Cak smo se i smejali. I pored svega, Hamza je imao puno duha i uvek je umeo da me zasmeje. Malo sam popila i ispricala mu cak i o problemima sa muzem. On je meni ispricao, mozda po prvi put iskreno, po nesto o svom privatnom zivotu. Kako je posle godina lutanja po zenskim krevetima upoznao svoju zenu. Kojoj je bio prvi. Savrsenu muslimanku. Cak mi je pokazao i njenu sliku. Lepa, beloputa, fragilna smedjokosa. Sliku je nosio kod srca. Sa njom je imao dve kceri. Nasmejala sam se, sad ce on morati da se brine o casti svojih kceri. I da ih cuva. Kao da je od njega neki otac mogao da sacuva svoju cerku!?
Skoro sam zaboravila na mutne godine iza nas i njegovo ne malo ucesce u dogadjajima, koji od njega nisu pravili dobrog momka.
To ne, svakako.
Mislim da sam mu bila tako jadna, da cak nije ni pokusao nesto sa mnom. Rekao je, da je videvsi me u toj haljini, tako uplasenu, izgubio svaku zelju za seksom.
Strpao me je u taksi oko desetke, i rekao da se dobro naspavam, jer vec ujutru krecem na put...Poljubio me je u celo (!?), mahnuo mi i odjezdio nazad u hotel.
Ja sam kuci stigla poluonesvescena. Odmah sam povracala u kupatilu, sve po haljini, koju sam iste sekunde bacila u kantu za smece. Na stolu me je cekala poruka gde su decaci, ali od muza ni retka.
Pala sam na krevet u vesu i zaspala, dok mi se isti vrteo kao karusel.

понедељак, 19. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - petnaesti deo

"Kakav Ismir!?I kakva pobogu, sarajevska Medresa!?"upitah ja, sada vec na ivici nervnog sloma.
"Razgovor je zavrsen.Sada Vas molim da se obratite mojoj sekretarici za detalje puta. Imam vazan posao. Do vidjenja".
Tako me je iskulirao Ministar.
Ne mogu da dodjem sebi. Dakle, ostajem bez muza i bez stila - kriticki sam odmerila svoju siluetu na prozorskom oknu. A i bez razuma, nastavila sam ironicno.
Sa vrtoglavicom sam se uputila do naseg racunovodstva u koje me je najavila Ministrova sekretarica.
Dobila sam putne naloge i informaciju da ce mi drustvo praviti novi vozac ministarstva, koji vozi Ministra samo u specijalnim prilikama, neki Goran, ako sam dobro razumela. Sve tri sluzbenice su se kikotale na pomen njegovog imena, a dve su i pocrvenele. Na moj upitan pogled, rekle su mi da je Goran ubedljivo najbolje parce piletine (!?)koje se moze zamisliti. I da mi bas zavide. I da bi du.. prodale da putuju sa njim... I do Panceva, a ne na tako dalek put...Devojke su me malo opustile i razveselile. Ionako sam u novoj fazi zivota. Mozda bih mogla sada da se upustim i u strasnu avanturu!? Ovako frivolna, mislim.
Groznicavo nastavljam da razmisljam o ministrovim recima. Kako on zna sta se meni desilo u Novom Sadu?! O kakvim mojim prijateljima on prica? O Kupusu? Pa on nije musliman. Odjednom povezujem.. I poznati glas koji se predstavlja kao saradnik dr Kupusa i toda sam sporazum dobila, a ne ukrala iz ministarstva. Dakle, to je regionalno povezivanje!!!
Mislila sam kada sam slusala price starijih kolega o Titovom vremenu, onda kada sam se zaposlila, da je isto zauvek proslo...Ocito sam se grdno varala...
Vibracija iz torbice. Neko me zove. Dizem slusalicu,a jos sam u liftu firme. Kako se vesti brzo sire. Al sluzba radi !!!
Daleki poznati glas saradnika dr Kupusa, koga cujem sa druge strane dobija i svoje ime: Hamzo Mirzic, nas davno izgubljeni kolega sa postdiplomskih, najbolji Kupusov drug. Kako sam mogla da ga zaboravim?
Bio je najveci zavodnik na studijama. Spavao je sa svim zenama koje su to mogle i htele. Svilen u ponasanju, misicavog tela jednog izgladnelog lava. Bivsi siromasan, negde od Tuzle, jedan medju sedmoricom brace, izdrzavao se noseci dzakove preko studenjaka, u ono sretno socijalisticko vreme u kome sam ja naivno verovala da svi zive isto - odlicno.
Vec tada, bio je fanatican pristalica svoje vere. Nikada nije jeo sa nama hriscanima strogo se pridrzavajuci svojih rituala, za koje bi ga mi, tada bez osecaja nacionalnog identiteta i nikakvih verskih, sigurno zezali. Bio je strasno zavodljiv, pisao neznu poeziju, zanosno mirisao i izgledao. Nedostajalo je tek, tek, da me zavede, na Kupusovu zalost, da jednom prilikom, na nekoj zajednickoj sedeljci, nisam slucajno otvorila njegov dnevnik. Misleci da je poezija u pitanju, uzela sam da citam, slobodno, posto je neke od pesama posvetio i meni. On je spremao pice, pa nije video sta citam. Dnevnik je bio najneverovatnije pornografsko stivo koje sam videla u zivotu: detaljan opis seksa sa svakom od njegovih zena. Susreti sa dve - tri zene istog dana. Minutaza, poze, ginekoloski pogled na vulvu doticne... Sve po redu.. Kada sam ga sokirana upitala sta je to, on je sa osmehom rekao da je to muska stvar i da vodi beleske o zenama sa kojima spava, da ga neka slucajno ne bi navela da se zeni. Ako ostane u drugom stanju, jer on se cuva i ne svrsava ni u jednu... Setila sam se njegovih zena. Jedne udate koja ga je i finansirala povremeno, jedne slatke male, koju je on ostavljao nocima da place na njegovom pragu, ne pustajuci je unutra... Bio je demon, sardonican i sarkastican. Tada sam ga se prvi put uplasila...
Sada sam se opet bojala. Bio je to on, licno. "Hamzo?"promucala sam. "Hamzo", rekoh malo sigurnijom glasom "ti li si? sto se ne predstavljas? Koliko se godina nismo videli? Dvadeset?"
"Dvadeset i cetiri, draga moja, dvadeset i cetiri. Cekao sam da se sama setis. Sada se moramo videti, svakako. I to odmah."
"Sta, pa ti si u Beogradu ?!" osecala sam kako mi se dlanovi znoje i vrtoglavica pojacava:"dosao si da se vidis sa mnom specijalno".Osecala sam da je stvar krupna i da to jedva mogu da svarim...
"Da, tu sam na Slaviji u hotelu. Dodji, cekam te u baru." Zvucao je vise nego zapovednicki.
Isla sam, dok su mi klecala kolena. Peske naravno, u mojoj zmijskoj haljini. Pocinjala je kisa. Opet, stoti put ovoga leta. Stikle su mi proklizavale po trotoaru, dok mi se lak, namerno lose nanesen ljustio...

недеља, 18. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - cetrnaesti deo

Pronaci smisao u obrazovnom procesu Srbije je isto kao na sajtu Ministarstva prosvete pronaci neku informaciju za kratko vreme - ko to uspe, svaka mu cast!
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem. Odugovlacim. Mnogo toga je na kocki. Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom, pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba", kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu, sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno obrvu. Malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...Da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj, sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena, ako ste to mislili, koleginice. A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je", nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU", ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija..."Medjudzavna saradnja je neophodna, koleginice. Mnogi nasi profesori iz Novog Pazara su tamo, na tom Univerzitetu gostujuci. Neki su ga i studirali...Osim toga, u istom gradu je jedan Americki univerzitet koji moze da nam bude koristan. Uskoro cemo imati ozbiljne goste iz Turske, moramo biti spremni na otvorenu i tolerantnu komunikaciju na svim nivoima. Obrazovanje je vazan segment evroazijskih integracija..."
Zanemela sam.
"U svemu tome, vaznu ulogu ima Vas prijatelj iz sarajevske medrese", nastavio je, "njegovi kontakti ce Vam pomoci da se infiltrirate u intelektualni krug Ismira.."
"Kakav Ismir!?" zavapila sam !!!
"Ma da, posle Bugarske idete za Tursku. Ceka vas opasna avantura, draga moja."

Kisa i moje nove cipele - cetrnaesti deo

Pronaci smisao u obrazovnom procesu Srbije je isto kao na sajtu Ministarstva prosvete pronaci neku informaciju zakratko vreme - ko to uspe, svaka mu cast!
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem.Odugovlacim.Mnogo toga je na kocki.Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom,pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba",kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu,sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno jednu obrvu. malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj,sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena,ako ste to mislili, koleginice.A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je",nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU",ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija

петак, 16. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - trinaesti deo

Velik je to posao. Sacuvati muza. A ja sam nekako zakljucila da mi je svejedno. Neka cuti. Mene je istina oslobodila i osecam se tako lako. Skoro frivolno. Skoro spremno na razvod. Ako njemu ne znace OVOLIKE godine braka, sto bi meni znacile? Sto smo mi zene drugacije od njih, muskih? Nije nama nista teze da presecemo. Ma, presecicu, ako treba.
Mozda taj nas brak u kome sam ja toliko kupovala i nije bas bio idealan. Mislim, uvek je on imao karijeru, a ne ja. Ja sam isla na posao, a on je imao biznis. A mozda je ovo sto pricam efekat "kiselog grozdja". Mozda ne mogu da podnesem pomisao da ga gubim...
Ma cutim ja, cutim. A dosta sam i govorila. Pre neki dan je nesto mrmljao sebi u bradu, ali ga nisam najbolje razumela. Valjda nesto tipa "zbog dece"!?
Mene nikad nisu interesovale sudbine drugih zena, sem mozda mojih sestara. Ali slucajno znam sudbinu dve moje drugarice (jedna iz skolskih dana, druga sa posla) koje su ostale bez muza u kljucnom momentu zivota - kada su bile bolesne i najranivije. Pa i ovo moje se moze shvatiti kao bolest. Teska i opasna. Po zivot. A mozda i neizleciva.
Uostalom, sta je to sa muskarcima? Zar ni jedan posao ne mogu da izvedu kako treba?
Cutanje svakako nije nacin sa mnom.
No, mi smo se vratili iz Italije i nastavili zivot, na izgled po starom.
Samo sto on nocu spava u dnevnoj sobi. Ponekad me pogleda upitno kad krecem na posao i osecam da prisluskuje moje telefonske razgovore. Ipak, ima dana kada ga uopste nema. Cak sam nasla u kompu broj telefona neke nepoznate zenske osobe. Mail ovakve sadrzine "izgubila sam Tvoj broj, zovi na..."
Jutros sam, dok sam sirila ves ( i ja to radim, naravno, pa sta ste mislili?!) na zici naisla na velikog vilinog konjica i pozelela da sam on. Da odletim u svojoj lepoti prema suncu, a posle da me nema...
U svoj toj emotivnoj gunguli i hladnom ratu izmedju mene i muza, moja karijera medjunarodnog spijuna ide dalje. Na zalost.
Bila sam u Bugarskoj i Turskoj. Jako sam se uplasila. Pa sta sam ja - pomiritelj velikih sila!?
Pre nego Vam ispricam kako sam prosla tamo, neke impresije o ove dve zemlje koje na srecu, ranije nisam posecivala...
Putovali smo kroz Bugarsku kolima. Kisa je lila - bas kao i u Srbiji. Bugarska je plivala kao ceo Balkan. Odjednom Markesovi romani dobise siri znacaj, a Juzna Amerika se preseli ovamo...Mislila sam da je samo Srbiji lose. Mislila sam da se samo Srbija gusi u kisi i dugovima...Da li me je ova slika sveta utesila?
Da li treba uopste da komentarisem!?
Da li ste procitali naslov mog romana?
Odseli smo u nekoj vuko.....i koja ima cak dva univerziteta !? Jedan drzavni i jedan americki.Moram odmah da napisem kako se mesto zove, jer cu posle zaboraviti: Blagoevgrad. Kada smo sledeci dan (vozaci ja, to je bila cela delegacija) nastavili put iz Univerzitetskog kampusa ka Turskoj, svanulo je divno suncano jutro. Rode su nas pratile celim putem. Rode na stubovima bandera u svakom i najsivljem bugarskom seocetu...citava ogromna gnezda roda...Kao da i za ovu zemlju ima nade. Kod nas, rode vidjam samo u banatskim selima, a i tamo sve redje, kad putujem ka Vrscu ili Beloj Crkvi, nesto sluzbeno.
Putevi bez zastoja, njive poorane...Na putu do Bugarske cak tri zastoja u Srbiji; jedan prelazak preko Gazele, i dva sudara. Sudar kod Dimitrovgrada nam jer oduzeo skoro tri sata cekanja...
Koliko je lakse putovati avionom. Nista od toga ne vidite i svet se cini idealnim.
Samo, kakav je bio let?
U stvari sam zahvalna mom Ministarstvu i Vladi sto je uvevsi mere stednje za nas manje sluzbenike, mene aterirala na zemlju. Skroz. Da vidim bedu voljene nam zemlje u svim njenim aspektima. Mada posao koji sam ja sada obavljala nije bio za zenu. Posebno u Turskoj. Mozda je ministar to i hteo? da posao ne bude uradjen? Ko ce ga znati...
Bas mi je tesko...
A Turska?
Ona je ooogromna.Osvajacka sila. Moc islama. Ima delova koji lice na Ameriku, tacnije Kaliforniju. Alternativno vidovi elektricne energije- vetrenjace. Ogromni shoping centri pored puteva. Imala sam osecaj da nas jedno ogromno americko oko gleda iz svemira ceo nas put...

четвртак, 15. јул 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvanaesti deo

Strasno. Sve je stalo. Beograd se topi u jari, a ja zivim u ledenom dobu. Ne znam sta mi je to trebalo.Stvarno ne znam. Mislim, da kazem istinu muzu. Koja zena govori istinu!? I TO MUZU!?
Koja!?
Dakle,sad zivim sa posledicama istine...A imam toliko obaveza...Sorento nije bio pun pogodak.Smislila sam, da je pravo vreme da kazem cime se u poslednje vreme bavim, dragom u Sorentu. Naivno verujuci da ce ljute papricice,limun i narandza, te Tirensko more mu definitivno pomutiti pamet...U Sorentu smo bili smesteni na obroncima Vezuva, u jednom pitoresknom klub hotelu kaskadno gradjenom,za koji verujte, Vi sa srpskim primanjima ne zelite da znate koliko staje pansion. Svaka kaskada je jedan izazov - na jednom spratu je sistem otvorenih djakuzija, u koje kada sednete, gledate direktno u raskosni tirkiz tirenskog mora, na vise njih su najraznovrsniji restorani, a na ostalim mali bungalovi u kojima imas sve sto ti je potrebno. I vise od toga. Miris mediterana, eukaliptusa, ogromnih limunova, koji su u ovom svetu velicine omanjih dinja, oleandera i ruzmarina su me podsetili na onu divnu pesmu Jovana Ducica koju recitujem u svakom susretu sa raskosi mora:"Nad ostrvom punim cempresa i bora,mlado,krupno sunce przi puno plama..."
E,u takvoj jednoj scenografiji, posadih ja muza,odmah prvo jutro, za vreme dorucka,da mu kazem istinu.Sve sam mu ispricala. Sve. Dok sam govorila, vec sam videla kako se ona tri para vrtoglavih stikala oprastaju od vrelih italijanskih noci sa muzem...Rekla sam mu i kako sam osecala zimus da mi je zivot tesan(sta mi bi!?)i o kupovini u kojoj sam se gusila i konacno, o susretu sa Kupusom... O napadu u Novom Sadu,o uceni, o sporazumu...Sve.
On je sedeo sokiran.Sunce je potamnilo.Cutao je. Zavrsio dorucak. Rekao da ide na plivanje. Survao se niz onih nekoliko stotina stepenica do nase male plaze u podnozju Vezuva sa koje je pucao pogled na ceo Sorento u stenama.Ja sam trcala za njim, lomeci se niz stepenice. Sta je ovo!? Pa zar posle toliko godina ne poznajem sopstvenog muza!? Zar je toliko uskih vidika? Tako sebican? Uronila sam u more ciji je ukus bio slican Jadranskom, onih srecnih godina letovanja u Dubrovniku i skakanja sa stene na Lokrumu. Cak me je i miris mora podsetio na mladost. Boze u toj lepoti,osetila sam se toliko staro.I tim cutanjem, toliko zaprljano.Kao da sam uradila nesto lose.Izdala otadzbinu, ili nasu porodicu...
Cutao je cele nedelje. Svako je odlazio za sebe na plivanje. Ja nisam otisla ni do jedne fine robne kuce za koju znam da u Sorentu ima stalna snizenja. Nismo otisli ni do Kaprija. Ni do Pozitana i Amalfija...Nigde. Ja sam ustajala rano ujutru, radila vezbe, gledala sa terase na kojoj je bio natkriven neki zanosno mirisni ruzmarin more i duboko disala. Pila ledenu kafu koju sam sama spremala(imali smo kuhinjicu u bungalovu) i odlazila na rana plivanja.Sunce je busilo morsku povrsinu,treperilo i poigravalo se sa mojim osecanjima. Zatvorenih ociju lebdela sam svako jutro. I cekala. Da on nesto kaze. Bilo sta.