понедељак, 15. децембар 2008.

Andrija Matic,osam godina 2006.


video


Mi se radujemo sve vise, sto je Nova godina sve blize...
           
                                               Aleksandra

петак, 17. октобар 2008.

Niko ne voli stvarnost

...Bio je divan i raskošan dan ovog oktobra.Topao, sunčan, pun zlatnog lišća i onog slatkog mirisa nagorelog drveta koji podseća da uskoro dolaze ledene kiše i tmurni dani...Simonida je išla onom strmom ulicom u skoro samom srcu Beograda koja se završavala dvema značajnim institucijama i lepim, skoro intimnim parkom...Ta ulica, u kojoj je radio njen pokojni muž, uvek ju je podećala na san o sreći koji je sanjala kad god je mužu išla u susret, u prvim danima ustreptalog braka; san koji se nikad nije obistinio - dug i plodan brak sa buljukom dece.

Jer, ako je to bila božanska pravda, onda su stvari bile baš tamo gde su trebale da budu: Simonida je išla svojim usamljeničkim putem sa samo jednim dečakom na rukama.Prvo malušnim, pa onda i malo većim. Vešto je krila koliko je nesrećna, što je bilo dobro, jer mnogi ljudi ne vole uplakane.

Ali to dobro znate, zar ne?

Elem, još kao sasvim mala devojčica, potpuno ćaknuto, smatrala je da je njena uloga u svetu muževna. Činjenje velikih dela, a ne rađanje dece. Kao tinejdžerka, malo se opustila, kao može deca i muž, ali samo kao stast i fatalna priča, ukoliko ne smeta činjenju velikih dela. Nikakav kompromis nije dolazio u obzir. To ne. Nikakva udaja po modelu koje su sledile njene drugarice... Dobra prilika, biće dobar muž i pouzdan otac...

Njena ljubav morala bi da, hipotetički, bude totalna, bez igara, a njen brak realizovan tek u momentu kad bude mogla ona sama da skine svojoj deci bar jednu zvezdu sa neba. A kao da za zvezde mora da se ide na nebo!
Znači, mora ona sama da radi sve poslove, a ne neki tamo muškarac hranitelj. On je trebao da bude čista,ali, slutila je, prolazna ljubav.

Mislim da je sva dijagnoza da se strašno plašila samoće i da je bila do zla boga nesigurna u svoju ženskost. Inače, hvalisala se da sve ume i može sama!

Iluzija da čovek uopšte može sve, a pogotovo ona sama, srušila se kao kula od karata u njenim dvadesetim godinama. Tada joj je u strašnim mukama, za kratko vreme, skoro munjevitom brzinom, raspadajući se od raka debelog creva, umro obožavani otac.

Posle njegove smrti, nastupio je dugogodišnji period teških iskušenja - rat, siromaštvo, bolesti u porodici. Kao nadoknadu za usamljenost u krilu porodice, koja se posle očeve smrti raspala, našla je beskrajno zabavan posao, o kome nije ni sanjala, poticavši iz porodice lakovernih provincijskih poluintelektualaca. I dok se država raspadala, ona je, kao začarana išla po filmskim festivalima i premijerama u teatrima prestonice i malih kulturnih centara naše lijepe...

Odsedala je po luksuznim hotelima, gledajući sjaj i bedu namučene a ipak i dalje ponosne i često bahate Srbije. Zahvaljujući prirodi posla, nigde se nije predugo zadržavala. U dubini duše je znala da sve to ne može dugo da traje i da to nije njen svet, iako je ulagala mnogo truda u svoje obrazovanje i skoro besprekoran izgled... Ne zato što je loša i netalentovana, to svakako ne, već zato što u prostoru uspeha nju nema ko da podrži. Ni stranka, ni porodica, ni ljubavnik...Niko.

Niko...

Nikome nije pripadala. Bila je kao neka trošna samonikla biljka na vetru. Mak, na primer...Opojan, ali osetljiv. Neki, na pustopoljini, kuda ga je doneo divlji severac i izdvojio ga iz grupe...


Strašno se plašila smrti i bolesti. Zato je, kada se i sama razbolela od neke lakše infektivne bolesti zbog koje je morala da provede neko vreme u izolaciji, naučila da piše.
Njen glas i njeni tekstovi su se tada, putem satelita, širili celim srpskim svetom...I Čikagom i Bečom i Sidnejom...Iako tamo nikad nije bila... Fascinacija poslom se polako ugasila u tridesetim, kada je shvatila da osim knjige i posađenog drveta (sledeći stare kineske poslovice) mora da rodi i dete, ako hoće da uhvati besmrtnost za rogove. I dalje je, duboko u sebi gledala u bezdan usamljenosti.
A sad počinje love story: njega je upoznala na vrhuncu karijere u momentu kada je konačno prihvatila dugogodišnju bol zbog raspadnute porodice, koju su sada činile jedna nepokretna starica i majka oštećenog sluha. Upoznalu su se na sankama, jednog raskošnog novogodišnjeg jutra na Tari. Ne, ne, ne! Upoznali su se na bilijaru, gde je on glumio kako ne zna da igra isti, ne bi li je razveselio...Ne, upoznali su se na malom bazenu, u ranom snegom prožetom jutru, dok su svi, premoreni od novogodišnjih terevenki, uveliko spavali...Simonida je pomislila da je taj suncem prožeti visoki muškarac, koji je mirisao na radost i rano ustajanje, mirna luka u koju je napokon, posle godina lutanja, uplovila. Venčali su se u neverovatno kratkom roku, i u istom tom roku dobili i bebu.

Tačno devet meseci posle prvog bljeska, rodio se mali Milutin. Krajičkom svog opsednutog duha sinom, Simonida je naslućivala da u ovoj preteranoj sreći, koja se desila tako, bez ikakvog truda, ima neka greška. Željna savršenstva u ljubavi, volela je svog muža žestoko, kao prvi i poslednji put. Stalno je imala osećaj da je život kratak i da treba uživati, uživati, uživati... Mislila je da je napokon pobegla od sudbine koja je i dalje izvirivala iz zlih snova...Odbacivala je loša predosećanja. San je laža, a bog istina, tešila se.


Za mužem je otišla u drugi grad u kome se nije osećala dobro. Tu nije bio njen pas i njen posao. Tu nisu bile ni ruine njenog doma, ni njena majka, ni njeni prijatelji. Sa druge, lepše strane, tu je bio Dunav i ta lepa strma ulica po kojoj se divno sanjalo.

Tako se odjednom našla u rascepu između karijere koja je bila u drugom gradu i divne male porodice koju je obožavala. Shvatila je da je spavanje u troje, mnogo lepše od samotnog, a majčinstvo joj je vratilo i davno izgubljenu vedrinu...Život je bio bajka, u kojoj je njen muž, na žalost, bio u prolazu...Jednom je tako, ispunjena zlim slutnjama, pala na ulici, na glavu, tako jako da je izbila zube, zagrizavši beton. Uskoro je počelo bombardovanje Srbije u kom je izgubila svoj uticaj na poslu, a bogami i sam posao, jer je firma odletela u vazduh. Tešila se da je onaj pad na glavu nagoveštavao taj zli događaj. Kao njena imenjakinja sa slike, nije htela da vidi, ili zaista nije videla - ko to može da zna... Njen lepi muž je u to vreme postajao sve tamniji. Čovek kome je snagu davao Dunav na kome je odrastao, počeo je da izgleda kao da su mu svi izvori presušili. Prvo je rekao da ne može da sluša njene crne slutnje, koje ona zaista nije ni krila. Pa je i sam prestao da joj govori o svojim snovima. Onda je prestao da spava sa njom. Kada mu je ona to prebacila, strašno se napio. A ona se više šalila, jer joj tog momenta bio važniji mali dečak nego muž na grudima. Bila je zabezeknuta, ali ne i zabrinuta. Doživljavala je to kao malu prvu bračnu krizu. Muž je tvrdio da ih beskrajno voli, što je i sama osećala. I nju i Milutina. Bio je veličanstven otac, jedan od onih koji svoje zlato čuvaju kao oko u glavi. Milutin je bio ptić visokoletač. U leto, kada su alarmi u njoj zvonili silno, da bi napravila distancu, otišla je kod majke. Muž je i pored neverovatnih vrućina, ostao u gradu da uradi neke neodložne poslove. Njoj je govorio da ga ne ostavlja, jer će, doslovno, umreti od čežnje za njima...Za njom i Milutinom. Ona se smejala i onakav usamljenik kakav je bila, nije mu verovala. A i ko bi!?

Jedne večeri, sedeći sa sinom u kafiću u svom rodnom gradu, osetila je tugu duboku kao more. Odjednom je pila sok sa jedinim muškarcem u svom životu - malim Milutinom... Lecnula se od tog blasfemičnog osećanja. Užasnula. Trgnula. Vreme je odjednom stalo... Te noći je videla duh svoje tada već pokojne bake i sanjala kako je prose cigani za nedragog, iako znaju da je udata... Te vrele i nemoguće sparne večeri je i mališan moljakao mamu da zovu tatu da ih vodi kući, što pre, što pre, što pre...Simonida se sinu smejala i govorila kako moraju da znaju da žive sami! Govorila je takođe i da je tata umoran.

Sledećeg jutra je čula strašnu vest. Telefonom su joj javili bliski rođaci, da joj je muž mrtav. Vest koja je potvrdila davno slućenu nesreću. Smrt muža, koji se strmoglavio, nesrećnim slučajem u bezdan.
I tako, ako se to zove nebeska pravda, onda je baš sve onako kako treba da bude. Simonida je ostala sa svojim ptićem da ga nauči da leti. Tamo gde treba, u gornjim slojevima neba.

Projekat CERN, Ženeva
press konferencija, oktobar 2020; beleška o radu akceleratora čestica

...stručnjak za nuklearna pitanja dr Milutin P. je istakao da je napokon potvrđena teorija čuvenog astrofizičara sa kraja XX veka, naučnika Stephena Hawkinga da akcelerator nikada neće pronaći tzv. božiju česticu, ali da će otvoriti vremensku spiralu. Potvrda za to je činjenica da je prvi vremenski putnik, dobrovoljac, izvesna Simonida P. programirano otišla u 2002 godinu, odakle je dovela svoga supruga, koga je spasla od pogibije u noći njegove smrti. Ovaj podatak, potvrđen u naučnim krugovima detaljnom ekspertizom će dovesti do neslućenih mogućnosti za ljudski rod!...

prim. aut. dopisana nepoznatim rukopisom,olovkom;

Zamislite samo kako će ovo otkriće promeniti istoriju?

...Kakav neočekivani kraj, šta kažete?

четвртак, 07. август 2008.

Mira

Ispričaću Vam jednu priču:

Upoznale smo se prvog dana upisa na fakultet. Izgledalo je kao ljubav na prvi pogled; ona entuzijastička, brucoška. Oh, srećni dani mladalačkih otkrivanja i nevinosti! Elem, da nastavim. Sudarile smo se glavama u pokušaju da uhvatimo istu palu hemijsku olovku, moju ili njenu, ne sećam se više, u momentu ispunjavanja formulara pri upisu. U svakom slučaju, obe smo bile predusetljive i spremne na saradnju, otvorene za nove susrete i iskustva.
Ona je bila vitka, skoro mršavica, ali ipak formirana mlada žena, sa momkom, kasnije sam saznala, koji je ozbiljno obećavao u naučnim krugovima, i koji je bio, što nije bilo čudo, ludo zaljubljen u nju. Ja sam imala lošu frizuru i loše manire, ali sam bila radoznalog duha i prijemčiva. Moja ženskost se tek dala naslutiti, jer sam tek izašla iz moćnih senki moje bake i majke. Stizala sam iz provincije. Od Mire sam naučila: da se šminkam, da vodim računa o kilogramima i da držim jezik za zubima kad treba. Hvala joj za to.
Mislim, svaka žena treba da zna da što je starija, usta treba da otvara sve manje, zar nisam u pravu?!
To prijateljstvo sam kasnije shvatala ipak kao veliko opterećenje. Mnogo senki i mnogo zahteva.
Još kasnije sam shvatila da je Mira svoju izrazitu ženstvenost nasledila od majke. Bila je mlađa ćerka žene koja je damske rukavice nosila čak i u izlišnim situacijama. Sve tri, njena starija sestra, majka i ona sama su svet doživljavale kao mesto udešeno za njihove često nemoguće zahteve, što je u suštini, najviše opterećivalo njihove partnere. Ali i druge ljude.
Nemojte misliti da sam zlobna. To je zaista bilo kako Vam pričam. Prvo očaravajuća ženstvenost, a posle...Bože me oprosti...Te daj ovo, te uradi mi to, te skini mi ovu zvezdu, te daj onoj moje ime...
Sa jedne strane bile su mazne i mile, a sa druge, harpije. Gluve za tuđe želje. Često su lomile muška srca. I to svakakva. Svi su muškarci bili na raspoloženju.I svoji i tuđi. Najgore su prolazili baš njihovi ljubavnici. Uuvek su oni, kada bi bili izabrani, posle mora dokaza koje su morali da im prinesu pred noge, kao drevnim boginjama koje su ljutito tražile ljudsku žrtvu, bili nedostojni, a svaki dan je za njih bio Sizifov.Dokaži, pokaži, umri robe!
Umri!...
Ovakav model je funkcionisao bez greške dok joj je majka bila mlada i jako, jako lepa. Bila je mršava i sjajna, poput otmenog ruskog hrta. U starijim godinama, isti onaj dobroćudni muž kome je godinama nabijala rogove, je krenuo da se sveti. Nikada je nije napustio do kraja, uvek joj ostavljajući vrata poluotvorena, da može da zaviri u njegovu intimu, gde je sada bila horda žena; udovica, sredovečnih raspuštenica, horistkinja i članica planinarskog društva... Mirina majka se od muškaraca okrenula alkoholu.
Sestra joj je bila obla i bela, sočna kao raskošna voćka. Pomalo infantilna u svojoj inteligenciji, bila je napuštena od muža posle dvadeset godina braka. On je izmučen dugogodišnim podcenjivanjem i čirom na želudcu utehu našao u pitomoj dvadesetogodišnjakinji, ne tako zanosnoj, ali, mirnoj. Sestra je ostala sa dve kćeri, gorka i gorda, gladna ljubavi i udobnosti koja joj je odjednom uskraćena.
Dakle, kosmička pravda postoji...
Mira je inače, od samog rođenja devojčica, naročito one starije Zore, dok su odnosi u porodici još izgledali nenarušeni , razvijala isti onaj mačkasto oholi odnos prema svetu. Biti lavica, sama sebi dovoljna, ali okružena poslugom, kao kraljica životinja. Bio je to ideal! Loviti kad si gladan, ali i kad podučavaš mladunce. Loviti svakako i javno, direktno, uz riku; i tiho, nečujno - šunjajući se iza nečijih leđa u noći... Mira je inače imala još nezgodnih osobina. Bila je sklona težnji ka savršenstvu, do opsesivnosti. Nije bilo lako živeti sa njom. Uredna, odlična kuvarica, savršeno doterana, pohotna ljubavnica, ekstravagantni intelektualac koji je sve što ume, tražio i od drugih. Ono što je bilo apsurd, to je da je smatrala da sve može, samo joj se , eto, neće. Ume da kliza, penje se uz planinu, skače iz aviona, akrobatkinja je u cirkusu, balerina svetskog ranga, neverovatna šnajderka, električar, automehaničar, ali, eto, to joj se neće. Tu svojevrsnu glupost i bahatost je sa treće strane ublažavao izrazit osećaj za lepotu u umetnosti. Osećaj kojim je sva treperava slušala i gledala neki film, pozorišnu predstavu, operu, balet ili samo čitala poeziju.
Ovaj spoj nespojivog ju je činio skoro nadrealnom. Bila je silna, rušilačka, zamorna, očaravajuća, strasna, dosledna od silnih nedoslednosti i ja sam je volela!
Vojkan je bio tak njen dečko sa početka priče. Lepo plavo oko koje je selo prvi dan srednje škole u klupu, a Mira se sručila na njega!
Možete misliti, ako je sa ženom mogla da ima strasno prijateljstvo, ovo mislim na nas dve, kako je to tek bilo u ljubavi! Koliko je tu bilo strasti, besa, igre i zavođenja! Vojkan je prvo gutao tu ljubav strasno, pa kasnije sa mučninom, pokušavajući da je se oslobodi. Nije uspevao. Vruće hladno ga je držalo vezanim, bez vidljivih uzica.
Mira je u toj vezi uživala da bude obožavana, apsolutno do očaja, verno i pseći, kako samo muškarac zna da voli prvom ljubavlju i prvom strašću puti. Prvih deset godina njihove veze ona je odlazila i dolazila kako je htela.Imala je druge, drugi su imali nju i sve joj se praštalo. Posle skandalozne i javne afere sa lokalnim plejbojem, Vojkan je smogao snage i ostavio je. Našao je čak i drugu devojku. Tokom tih godina, boreći se za nju, uvek za nju, on je izrastao u skoro romansirano plavo zeleno oko tigra. Širokih ramena i mekog koraka, ispoštenog osmeha od silne ljubavne patnje, bio je užasno privlačan ženama. Još je bio i nedostupan!
Izabrao je jednu, koja je bila sušta suprotnost mojoj prijateljici. Ako je Mira bila lavica, ova je bila vilin konjic. Mira je bila prvi put ostavljena, i to ju je zaprepastilo. Vladan joj je otkazao poslušnost, što je vratilo njeno zanimanje za njega. Jedva ga je vratila. Jurila ga je par mučnih godina... Ipak, pošto je uspela da se uda za njega, vratila se starom stilu života, samo je to sad bolje krila...Živeli su odlično, jer je Vojkan postao čuveni stručnjak u oblasti kojom se bavio. Bila je nezasita. Ako se letovalo u Meksiku, svaki dan se menjalo po dva kupaća kostima uz svu moguću firmiranu opremu, ako se išlo u London, moralo se pazariti u Saksu, ako je dobijen posao u čuvenoj firmi koja je radila softvere za satelite, moralo se seliti u Sietl, kod Geitsa! Kad je kupljen stan od 450 kvadrata, trebalo je odmah kupiti i jahtu!
U Vankuveru, gde su živeli poslednjih godina, Mira nije radila ništa. Bila je zavisna od viška adrenalina, ali njena snaga nije bila dovoljna da nadomesti nedostatak formalnog obrazovanja iz sfere kibernetike i elektronike koje su ti stranci jedino cenili kod nas, Srba.
I dok se ona dosađivala ulećući iz afere u aferu, Vojkan je napredovao. On je u toj velikoj, snežnoj zemlji bio kao kod kuće.
Osećam da izneveravam i onako davno zaboravljeno prijateljstvo, ali moram radi istine i ovo da Vam odam:
Mira je bila promiskuitetna i nije se čuvala, pa je više puta imala kiretaže, pošto nikad nije bila sigurna u to ko bi bio otac njenog deteta. Zato sada, kao zrela žena, nije mogla da zatrudni. Nikako.
Nešto sada mislim, možda su kupaći kostimi u Meksiku trebali da ispune rupu u njenom srcu koja je postajala sve veća?!
Posle isrcrpljujućeg perioda lečenja lažne neplodnosti, uz osluškivanje plodnih i neplodnih dana, ispijanja biljnih tejova za poboljšanje plodnosti, posle toplih kupki, meda i propolisa, ostala je u drugom stanju. Jedne duge i ledene kanadske zime...
Bila je možda, prvi put u životu zaista mirna i blažena. Ili je to bar tako izgledalo...
Trudnoća joj je dala novi sjaj i oreol svetice. Sa obnovljenom energijom,bacila se u kovitlac javnog života te velike zemlje. Vladan je silom prilika često bio otsutan, putujući po obe Amerike i Kanadi, posla radi.
Putevi su bili dugački i iscrpljujući. Menjao je vremenske zone i prevoz. Avioni, Hameri i desetine hiljada kilometara. Vikendom je iscrpljen ostajao u krevetu da uživa pored napokon mirne žene.
Mira ga je čekala, željna i odmorna, po prvi put verna i usamljena. Trudnoća nije bila dovoljna da uguši njenu potrebu za mužem. Jedne takve usamljeničke nedelje, snežne i duge, dok je okean tutnjao pod prozorima, Mira je osetila potmulost u sebi. Nešto nije bilo u redu.Ona je ipak, lakonski, navikla na aktivnost i da se bavi životom, nastavila da premešta nameštaj po stanu. Da li zato što su predmeti bili teški, ili zato što joj nije bilo suđeno, tek,bebu je izgubila.I ona je jedva preživela. Neću Vam pričati, i meni je to bolno, kako se to desilo. Kako je ležala pod halogenim osvetljenjem jedne fantastične bolnice osećajući kako život ističe iz nje... Neću Vam o tome pričati...Ni reči više...
Posle te trudnoće, Vladan se definitivno okrenuo karijeri. Više nije obraćao pažnju ni na jednu njenu potrebu. Više ne, nikada. Mislim da joj je, uz sva prebacivanja, prebacivao i to što nije uspela da sačuva bebu. Sve što je godinama gutao izlivalo se iz njega. Kao ledena smrtna reka. Sve je bilo užasno. I njeni prohtevi i neverstva i život koji je bio sa njom samo nadmetanje.
A sve su mogle ono što njegova žena nije; da rađaju decu! A bližile su se četrdesete.Mrzeo ju je.
Raskid je došao iznenada, kao užasna nepogoda ili snažan zemljotres.
Pozvao je preko noći svog vilinog konjica, koji je preko noći i preleteo Veliku baru, na krilima stare ljubavi. Za nepunih mesec dana ona je bila u drugom stanju i brak između Vladana i Mire bio je gotov.
Iako ona nije verovala, da ga je ovoga puta zauvek izgubila, fakta su govorila svoje.
Posle dugotrajne i mučne brakorazvodne parnice ostao joj je onaj ogromni stan i polovina njegovih velikih primanja, jer je ona bila oštećena strana. Prezime je takođe zadržala, a psihoanalitičar koga je dobro plaćala joj je objasnio da ona u životu nikoga nije još volela. I da je napokon slobodna.

субота, 26. јул 2008.

Aleksandra o Hagu i Radovanu Karadžiću


...Potpuno sam šokirana, kao i dobar deo sveta, vidim, razvojem događaja oko Radovana Karadžića... Kakvo je to podneblje uspelo da iznedri TAKAV lik Petra Glumca, Dabića iz Rume i ko zna kakvih još identiteta, koji je sa druge strane HEROJ narodni i zbog koga se gube glave i lome kosti...I gubi cela jedna država, mislim...Nadri lekar i genijalni propovednik"tihovanja" koji je munuo milione evra i u crno zavio (naravno, ne sam...svakako, ne SAM) mnoge žene...Stalno mislim na Voju Brajovića i njegovo bravurozno izvođenje Lažnog cara Šćepana Malog pre dvadeset godina sigurno, na Sterijinom pozorju u Novom Sadu...Mislim i na Domanovićevog Vođu...Jadna je država u kojoj su unosna zanimanja političara i nadrilekara...A koja je to doza egzibicionizma balkanskog mega-giga predsednika, da sedi u kafani Luda kuća,na Novom Beogradu pod svojim likom...A koji je to urbanzone grad u kome ima Lude kuće!!! Srpski Minhauzeni šetaju Srbijom kojoj trebaju heroji...I još...Već gledamo veliki svetski šou sa Šešeljom u glavnoj ulozi - koji bar, kao pravnik, igra, kako god vam se svidelo, veeeeliku predstavu. Nećemo valjda slušati u Hagu, kako je Karadžić na biciklu, prodavao lakovernima amulete?Neuropsihijatar i pesnik...Svi koji su stali u odbranu njegovu ovih godina, a čuveni su srpski pisci i pesnici iz čitanki, da se po glavi pokriju i u mišije rupe uđu. Jer tamo im je mesto, među pacovima.

четвртак, 22. мај 2008.

Aleksandra i pad aviona Orao u Barandi


Ovo potvrđuje da je stvarnost fantastičnija od bilo koje umetnosti...



Posted by Picasa

субота, 17. мај 2008.

AleksandraNM o izborima i o dečijoj pornografiji

...ne znam da li se ko seća čuvenog filma (koji ga je i proslavio, planetarno još i pre Gospodara prstenova) reditelja Petera Jacksona HEAVENLY CREATURES (Nebeska stvorenja) u kome dve devojčice opsednute svojim svetom i tek otkrivenom seksualnošću ubijaju majku jedne od njih...mislim šta je tako šokantno u događaju koji se desio u Pirotu između nekoliko nasilnih devojčica i jedne u ulozi žrtve? Svakako, ne sam događaj. Ja, zla svekrva Aleksandra Nikolić Matić sam išla u srednju školu u kojoj su mahom biule devojčice i sećam se dobro da je bilo strašno...Nasilnice i bestijalno mahnitanje u srećnim vremenima kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih...Jedna, koja je danas pedagog u jednom srpskom zatvoru (ovo je bolje od Proklete avlije, verujte) se posebno isticala...Nisam bila neka baš kukavica, ali se njenoj ekipi nisam suprotstavljala...što je sigurno, sigurno...Bilo je tu i lakih droga i seksa u raznim formama...I to sve u srećnim vremenima,koja neki bar, tako zovu...Devojčice umeju da budu užasne i pre nego što postanu ZLE SVEKRVE.To hoću da kažem. Ništa manje od dečaka. I to se događa. A svi vole da slikaju...Prošlo je vreme pisanja poezije, sada su svi učesnici reality show programa! I to je način izražavanja. Ja sam čula za snimanje video projekata u kojima su često dečaci jedini akteri...A to se nigde ne pokazuje, jer, nedo bog, pa nisu valjda srpska deca pederi!Ne zagovaram nasilje, ni slučajno! Svi se manje-više slažu(a i ja sa njima) da počiniteljke zlodela treba smestiti u popravni dom, iako to zvanične institucije ne govore glasno...Ono što me je užasnulo u ovoj priči je da je više srpskih novina objavilo devojčicine fotografije!Užas!To jeste dečija pornografija-zastrašujuća i smišljena, retrogradna i odgovarajuća silama zla koje u ovoj nesrećnoj zemlji kovijaju i mrače poslednjih decenija...I od kojih su se mnoge uspravile još pravlje i opasnije posle ovih izbora 11 maja.Kakva bi bila mera izvinjenja koju bi ta devojčica i njena porodica trebala da dobije? Milion evra od po svakih dnevnih novina da zauvek ode iz Srbije i tako se zaštiti?

Inače, u nedostatku teme za priču, jer je stvarnost ovih dana fantastičnija od žanra koji ja negujem, ZLA SVEKRVA će Vam ispričati još nešto o ženama i izborima na kojima je radila, u ime jedne male i neomiljene srpske stranke (voli je omladina, čini mi se), čiji nije član, nego simpatizer i to zbog drugarice koja je aktivista iste. Moram Vam reći još i to, da od kad ZLA SVEKRVA ima velikog sina ima i osećaj odgovornosti prema društvu (što ranije nije bilo), pa se upisuje svako malo u neku drugu stranku. ZLA SVEKRVA je magistar, pa joj svako malo zasmeta nešto u nekoj od stranaka u koje se upiše, a pošto Srbiji ne trebaju magistri (osim onih koji su magistrirali uz položaj, a ne uz rad), onda ZLU SVEKRVU niko ne zadržava u njenim putešestvijama...Upiši-ispiši...Šizofreno, zar ne?! Elem, ZLA SVEKRVA je bila društveno osveštena i radila na izborima...

Moram reći-kada sam pre neku godinu radila kao članica jedne male (volim autsajdere, pa to ti je!) stranke smešnog imena koja mi po godinama nikako nije odgovarala (koja li je to????) nikom nisam upadala u oči i dan je protekao mirno i dostojanstveno...E, ovoga puta, u srcu Zemuna gde Vam ja živim, stvari su bile drugačije...Ova stranka za koju sam radila je opasan oponent onoj što ih u Zemunu ima najviše...Imala sam četu obožavalaca za sobom...Koje klinaca koji bi da se učlane u istu, koje pasa čuvara one druge čijih se članova pribojavam, jednako kao one drugarice iz srednje škole... Išli smo na teren.. Na Vojni put, među bolesne i stare...Ispostavilo se da su svi ljubitelji stranke koje se ja pribojavam...Malo sam bila u brizi...Veliko siromaštvo, beda, nepismeni, uske uličice, bolest, a tako verna pripadnost nekoj ideji (kakvoj?!)..Puno sam bila u brizi... Uveče se ispostavilo da većina Zemuna nema većinskih glasova...Onda je glavnoglasnogovornica i čuvarica pakla rekla:"U p...u m......u, više im neću davati lovu kad dođu da traže od mene!Ja krojim i ja brojim"Otprilike tako...E sad, o njoj bi da govorim. O glavnoglasnogovornici. Blajhana plavuša sa lošom šminkom i viškom kilograma mojih godina (ja imam 44) očito niskog stepena obrazovanja. Najglasnija, najopasnija, najagresivnija. Ljudi na našoj izbornoj jedinici su siromašni i mnogi nepismeni...Nije čudo kako glasaju, kad je ona tu da ih podseti ko im sudbinu kroji i ko im pare i glasove broji....Kad sam je zamolila da ne trese pepeo od cigarete, pri brojanju glasova po podu učionice, jer smo pobogu u školi, rekla je "Boli me p.č..!"

Eto. I kako onda da o tužnoj sudbini male devojčice koju su starije devojčice bestijalno napastvovale ne govorim pod istim naslovom?

недеља, 16. март 2008.

Kameleon

U suštini, nije on ništa posebno. Možda je to razlog što mu zavidim. Ja sam objavio izvrsnu studiju iz oblasti u koju se zaista razumem, a on drugorazrednu, ja to najbolje znam, na istu temu, koja je visoko vrednovana, nagrađena i rangirana. Gde li sam ja pogrešio?!Njegova biografija je neverovatna.On čak ni ne pripada našoj silovitoj generaciji, generaciji koja je, hajde da kažemo i to, emancipovana.Znate li kakvi su sremci u pedestim u kojima je on? Laju na zvezde, još uvek pričaju o šezdeset i osmoj, iako je bila i 2000-a i Kosovo...Oslobađaju i ženu i decu i lažu...Lažu, brate, lažu...

Prvo su te šezdeset osme imali premalo godina da bi išta pošteno uradili (tek su kretali u gimnaziju) - nisu videli dalje od svog nosa i suknje najzgodnije profesorke i kike najzgodnije ribe u razredu. Drugo, ako me već primoravate da nabrajam, a ne verujete mi na reč, majke su im bile poslednje domaćice dvadesetog veka, tako da im je model ženske još uvek na tom, kečeljičkom nivou.Ljubavnice i free style, privatni biznis i politika, sve je to bio deo predstave poslednjih sremačkih balkanaca.

On je iz provincije u Novi Sad prešao već po završetku gimnazije, u vreme novosadskih otkrivanja džez muzike i alternativnih pozorišta.Kao student Filozofskog fakulteta, brzo se snašao. Inače je Novom Sadu uvek bilo dovoljno da kao vrhunac ekscentričnosti, naprimer, obučeš crno i pušiš travu. Njegovoj sremačkoj ambiciji imponovala je ova ustajala, ravničarska, lako prijemčiva sredina. A i crno mu je dobro stajalo, onako kratkovidom i suvonjavom. Sa debelim crnim okvirom za naočare izgledao je skoro kao francuski egzistencijalisti, ili još bliže, kao Eduard Limonov, koga je Basara, tada prilično"nakresan", jedared doveo u Novi Sad.Mudro je odabrao bledunjavu devojku, kod koje mu se više od očiju ili "one stvari" dopao otac - kolenović i intelektualac sa pedigreom. Ta porodica je osnovala štošta po ovim prostorima.Njegov budući tast, dobro je to procenio, zahvalan što u njemu ima fantastičnog slušaoca, otvoriće mu sva vrata...

On je ipak napravio jednu grešku (tu je bio inovator,moram mu to priznati) pa nije shvatio da je u državi vampir nacionalizma mnogo strašniji nego u UIVIDEK city. Njegova mlaka pobuna sa početka devedesetih pretvorila se u izgnanstvo iz javnog života i odlazak na prinudni odmor, što je ipak bio dokaz neke vrste hrabrosti. To je u znatnoj meri poremetilo i porodični budžet i odnose sa razmaženom ženom, naviklom na apsolutni konfor.To mu je dalo oreol buntovnika, kakvi su u Novom Sadu bili u modi, a on je ćutao o tome kako je rehabilitovan... Verovatno je trebalo da "služi narodu", ako razumete šta hoću da Vam kažem?!

Znam kako sam ga pročitao. Njega, laureata, poštovanog i uvaženog goluba prevrtača!...Bio je veliki međunarodni simpozijum na jednoj važnoj kulturnoj manifestaciji u državi. Bio je prvi takve vrste u najdubljoj noći Miloševićeve vladavine, na kome se slobodno govorilo, bar kako ja to znam. On je sedeo sa najglasnijom grupom opozicionara. Ja naravno, kao i uvek, sam.Posle skoro neverovatnog izlaganja jedne amerikanke, koja je jela isključivo hamburgere iz Meka(to je radila čak i na sesijama!?), a pričala o apsolutu u umetnosti, ironično sam prokomentarisao nešto o spoju nespojivog, skoro nadrealnom u hamburgerima i smislu umetnosti?! On se strašno uplašio (jer smo nas dvojica bili jedini učesnici sa naše, srpske strane) da će svi pomisliti, kako, ne dao Bog, moj sarkazam znači da ne volimo Ameriku! Javno mi je napravio scenu, koju mu nikad neću oprostiti. Vikao je i toptao nogama, da sam posumnjao čak i u njegovu muškost.Bio sam zabezeknut i setio se šta se pričalo u kuloarima o njegovom tastu i njegovim političkim odlukama...Naravno, njegov televizijski izveštaj je bio sasvim suprotan od njegovog istupa na kome sam ja kamenovan. Izveštaj je bio (bilo je to Slobino vreme, ne zaboravite) mi Srbi, narod superioran. Mi najpametniji i najstariji...Mi u kulturi, a bogovi na Olimpu. U izveštaju je upirao prstom u samo jezgro društva, gde se na skupovima trsio slobodoumnim, prozapadnim idejama. Doušnik jedan! Jedno je radio, drugo govorio i treće mislio...Ali, o tome sam Vam ranije već pisao...

Tih dana mu je, kao nagrada za kvalitetno izveštavanje za ogroman novac otkupljena adaptacija romana za potrebe najrenomiranije pozorišne kuće. Za isti posao autorka romana nije dobila ni dinara?!Nisam siguran da ste me svi Vi razumeli?!Mislim, da utvrdimo: on je JAVNO bio opozicija, a tajno najtvrđa Miloševićeva pozicija. Za uzvrat, dobijao je nagrade i više ga nisu slali na prinudne odmore.Mnogi su zahvaljujući njemu noć proveli u zatvoru pre dvehiljadite.Ipak, Novi Sad pamti da je on JAVNO prvi podigao pesnicu u znak pozdrava na mestu gde se to do tada nikako nije radilo. Za to je nagrađen i od novih vlasti.Sada je na fantastičnoj poziciji. Kulturna mapa prosto ne može da se zamisli bez njega.

Pitate se, odakle ja sve to znam?Pa mi bez karijere, mi bezimeni, uglavnom najbolje pamtimo.

Избришите га Откажи"Откажи"

субота, 01. март 2008.

AleksandraNM o Kosovu i Srbiji

....Ovih dana mi je stalno na umu drugi deo Seoba u kome Pavle Isakovič, kada konačno stigne u obećanu zemlju Rosiju, umesto sa ruskom caricom sretne se sa jednom prostitutkom koju su ruski plemići unajmili da izigrava vladarku i da na taj način ismeju našeg srbina, sanjalicu...Dalje Crnjanski piše da je ruska carica bila opasna i da je, ako joj se šala ne dopadne, umela da naredi"usekovanje jezikov"...Kada čitam tekstove u kojima braća rusi, pošto su nas se konačno dočepali(to ni veliki "meštar svih hulja"Tito nije dao) odbijaju da izruče Miru i Marka, jer imaju "status izbeglica"(!!!) ili prete da će oni na Kosovu izvršiti oružanu intervenciju (valjda zla svekrva ume da se izražava geopolitički i geostrateški) kao da im je to njihova prćija a ne naš poslednji MIT, ne mogu da se otmem utisku da je i to rezultat onog nesrećnog protesta i molebana, na kome sam jednog momenta čula, gledajući prenos na TV-u Slobo, Slobo...kao da sam u devedesetim(!!!). Da je i taj nedostatak poštovanja i bahatost velikih ruskih prijatelja rezultat ukradenih patika i plavuša-mislim, strašno...A što se tiče amerikanaca, da se razumemo, daleko im lepa kuća... Ako se IŠTA pita ova ZLA SVEKRVA- a pita se pošto je njen blog...Strašno sam potresena i strašno me brine naša mirna budućnost...Koliko je jak mit o nama kao nebeskom narodu sam videla kada sam , ja koja sam se uvek trsila kao racionalista, plakala zajedno sa đacima, u školi u kojoj predajem srpski jezik i književnost, dan posle posle proglašenja nezavisnosti....Uvek sam đacima govorila da bih volela da je naš model bio, posle onog poraza na Kosovu, kada smo izgubili zemaljsko, a dobili nebesko carstvo, da su stvari obrnute, i da tog i takvog Kosova NEMA - kad ono suze, a pazite, to nisu mala deca u elitnoj školi, nego maturanti, u jednoj ne baš na dobrom glasu...da tako kažem...Da zaključim, ako se nastavi nasilje i sav ovaj mrak religiskog i nacionalnog, bićemo sami krivi, sa svim akterima na vlasti.I onim koji nas nisu dobro informisali, misleći da se đubre ispod tepiha neće videti i onima koji bude bauk nacionalizma i trse se čistim OBRAZima...A amerikancima neka je lepa njihova što dalje...
Posted by Picasa

недеља, 17. фебруар 2008.

Prica o Jadranu

Jadran je imao oči boje mora čije je ime nosio. Bile su svetlo plave u proleće, moćno tirkizne u leto, skoro zlataste u jesen i olovno sive u zimu. Dok je bio mlađi, bistrina pogleda mutila se retko - oči su tada bile gotovo smeđe, samo kada je želeo nedostupno. Što je bio stariji, ta boja je sve više preovladavala u njegovom pogledu. Njegova porodica je tako ukus mora, doselivši se čudnim "putevima gospodnjim"u Zemun početkom XX veka, sačuvala u očima i ponekom sada egzotičnom imenu, kakvo je bilo i njegovo. Treba dodati, da kada se on rodio, početkom šezdesetih, takva imena nisu bila retkost. Brat mu se rano oženio, a otac umro, ostavivši majku samu u godinama kada se o njoj trebalo brinuti. Odlučio je da živi sa njom, iako već tridesetogodišnjak, u skoro idiličnoj porodičnoj kući. Kuća je bila u relativno mirnom i skoro otmenom kraju, karakteristika kakvu je zasluživao nekada samo kraj pored Dunava i oko Parka. Oko tog udobnog, sada već starosedelačkog kraja njih, nekadašnjih doseljenika, u tankom potezu geografije Zemuna, bilo je naselje izbegličkih baraka od ovog poslednjeg rata. One su bile jedva vidljive u podnožju mastodonta stambenog bloka radničke klase, čiji su sinovi, sada po dvorištima pušili krek, gutali eksere i ponekad pljačkali neku prodavnicu. Te zgradurine su se smenjivale sa jednim kakofoničnim naseljem podignutim bez urbanističkog plana onih, koji su kao i oni iz baraka izbegli užase rata devedesetih, ali su imali više sreće i mnogo više novca. Njihove kuće su još patile za planinama, imale prizemlja za snegove od 2-3 metra, za stoku i čuvale od upada vukova. U gornjem delu one su bile hiper-moderne, kada se vlasnicima, što su bili više nebu, počinjalo vrteti u glavi. Od novca i od grada. Na kraju tog poteza, u suštini, na neverovatno malom prostoru, kao po obodu, protezalo se cigansko naselje -"mahala", od glave do pete.

Sav taj urbanistički haos, sav taj ljudski galimatijas, sva ta sodoma je verovatno uticala na Jadranovu psihu.

Dok je pisao ovu priču o samom sebi, čuo se potmuli tutanj koji je bio sve jači; treperili su štokovi i stakla na prozorima, sa plafona je već padao ne samo kreč, već i malter, a kuća se ljuljala u temelju. Jedan kadar u kontra-zumu naglo napuštajući Jadranovu sobu, seleći se u ptičiju perspektivu, daleko iznad krovova, osvetlio je tajnu zastrašujućeg bata: Grozni Hipohondar, gospodar tame, koji je neodoljivo ličio na Godzilu iz prvog japanskog mega-hita rušio je zgrade... Ljudi su vrištali, on je urlikao, bivši sve bliži Jadranovoj kući. Jadran je ubrzo ustao od stola prekinuvši priču o načetom psihičkom zdravlju, odjurivši na tavan. Tamo je držao svoju zbirku slika monstruma kroz vekove. Oslobodio je, kao pravi postmodernista, svoj "Super ego", a odabrano čudovište je bilo...mnogo strašnije nego što je iko mogao da zamisli...Pustio ga je na ulicu, da pobedi strašnog Hipohondra.

Tako će Jadran spasiti svet od zla...

Ustvari, sve je počelo jako davno, još u Jadranovom ranom detinjstvu,kada stvari uvek i počinju. Tada je dobio boginje. Naoko naivna bolest nije bila prepoznata na vreme. Lečena je antibioticima, pa boginje nisu izbijale kako treba. Kada je otkriveno od čega Jadran zapravo boluje, bilo je kasno. Sve boginje su se koncentrisale na njegovo lice i izbile užasnom silinom - zauvek mu upropastivši ten. Jedva su mu spasili vid. Rastao je ličivši na nekog ko je goreo u velikoj vatri - lepih očiju, tananog stasa, šarmantnog osmeha i užasne, bolne kože, kojoj, tako su mu lekari kasnije rekli, ni dermoabrazija ne bi pomogla. Njegovo lice je i kada je bio u najboljoj kondiciji i skoro srećan, izgledalo kao da krvari. Mnogi ga nisu gledali ni u oči zbog toga. Zato ga i nisu videli celog, usresređeni na gornje dugme njegove košulje. A Jadran je bio pametan...radoznao...gladan... Željan smeha, lepote, ljubavi. Što je bio stariji, njegove želje, jasno je, bivale su sve veće. Hteo je najlepše žene i da bude okružen onima koji ga gledaju, a ne samo slušaju. Posle skoro pubertetskog sukoba na bratovoj svadbi, koja se ticala onoga šta se od njega očekuje, kada je na oca izvukao čak i pištolj, napustio je studije. Ovaj podatak o pokušaju nasilja nad ocem, nije govorio da samo oca krivi za strašni nesporazum u detinjstvu, nego i o njegovoj vulkanskoj prirodi koju je brižno, ali sve teže skrivao. Shvatao je, da bi ga njegova silna energija odbijala od ljudi i da bi ga se još više plašili. Zato je bio neiskren i pun suprotnosti. Stalno se suzdržavajući, a bivši stalno na ivici. Zaposlio se u domenu usluga u saobraćaju, koje su mu za divno čudo, donele jako dobar profit. Dovoljan da posle nekog vremena napusti i posao, a posle izvesnog vremna kada se brižno starao o njoj i majku. Sada je bar sebi mogao da prizna da mu traba put kojim će se nametnuti ljudima. Da ga vole i da ga slede. Put je kao i uvek, bio tu, na dohvat ruke. Skoro tajno prisutan u Jadranovom životu više od decenije. Bio je to put čuda, reinkarnacije i duhovnih učitelja, koji su bili sjajan način da Jadran zaboravi na svoju kožu i da oko sebe okupi grupu onih koji nisu znali da prepoznaju istinu i svetlost u sebi. Zanos otkrića Puta, bila je svojevrsna uteha i zamena za kožu - po Putu, Jadran je u nekom od ranijih života bio član Inkvizicije koji je drao ljudima kožu u potrazi za priznanjima bogohulnika. Naravno, bilo je još mračnih Jadranovih inkarnacija, i on je skoro ubedio sebe da će se u OVOM napokon prosvetliti i biti blagosloven. E metar, Kroli, Slavinski, Intenziv prosvetljenja,Tarot, Ji đing, prizivanje boginje Maat i ko zna kakve sve koještarije, ali, boga mi i drevne mudrosti, postale su Jadranova svakodnevica.

Kada je počeo sa samostalnim životom-događaji su se ubrzali. Sebe je proglasio za novog Mesiju koji je imao svoje sledbenike. Par puta su imali posla sa policijom, koja obuzeta Kosovom, švercom i političarima nije imala dovoljno daha za isleđivanje. Neki događaji su bili i tragični, ali, Jadran je, izgledalo je tako, napokon živeo kako je želeo.
Dok je pripadao još svetu običnih ljudi, uvek je želeo devojku izrazite i moćne seksualnosti. Neku, koja bi bila potvrda njegove moći i mogla da zasiti njegovu već pominjanu, vulkansku prirodu. Ipak, takve žene, ma koliko se Jadran trudio, nisu nikad pogledale više iznad gornjeg dugmeta košulje. Sada, u iznajmljenom novobeogradskom stanu u koji se uselio, sa novim spiritualnim životom, stizali su i novi tipovi žena iz grupe. Izgubljene, poslušne, tanane. Na njima se tolila silna glad. Za zajedništvo je odabrao Unu, čije je ime, kao i njegovo asociralo na bivšu Jugoslaviju. ratno siroče početkom devedesetih u velikom gradu se izdržavalo uz pomoć singerice. Šila je jeftino za butike, koji su na njene maštovite kreacije posle lepili svetski poznate marke. Ponekad bi i dobro zaradila, kada bi neki vlasnik očaran njenom maštom i sažaljen njenom prozračnošću, dublje zavukao ruku u novčanik. Ipak, bilo je to retko, pošto nikome nije padalo na pamet da joj oda koliko je talentovana bila. To bi ih koštalo naivne radnice-izbeglice. Unina fantazmagorična priroda je buknula u opsadi Konjica, kada su joj roditelji stradali. Do Beograda su je u ranom pubertetu i u šokuod nasilja, prebacile neke muslimanske komšije koje su znale da u istom ima tetku. Tetka je bila namćor - osim što ju je naučila da šije i kupila joj mašinu, nije uradila ništa za nju. Puštala ju je previše samu. Una je puno ćutala, puno hodala, traživši emotivno utočište tu i tamo. Tek je ušla u dvadesete, kada je srela Jadrana i njegovu grupu. Bila je premršava i ćutljiva, ali se u njoj krila rasna lepotica,bujne iako izgubljene prirode. U grupi je našla porodicu, a u Jadranu, već zašlom u četrdesete, izgubljenog oca. Jadran je u njoj napokon ostvario san - bila je lepa, poslušna, strasna. Hteo je da njihovu ljubav zaustavi u večnosti. Hteo je da kao Kafkin "umetnik u gladovanju" dostigne ekstazu. Hteo je da umru zajedno u spiritualnom i erotskom zanosu. Una je i onako na sve pristajala. Una je bila žena koja ga je napokon gledala u oči. Ono što bi za obične bio pakao i užas, za njih dvoje bilo je zadovoljstvo, ushićenje i pročišćenje.

Ugledajući se na ekstatičnost već pominjanog"najvećeg maga XX veka", Alistera Krolija, Jadran je rešio da napiše novu "Knjigu zakona". Za padanje u trans izabrao je kafkijanski način - gladovanje...

Niko nije znao kako je izgledala njihova ekstaza. Pronađeni su posle tri meseca. Njihovi leševi su bili u zagrljaju. Bili su skoro mumificirani. Tanjušni i bez oonog uižasnog zadaha raspadanja. Beleške pored Jadrana bile su uredno vođene. Na prvim stranicama beleške su govorile o smislu postanja. Naravno, nisu pratile njihov samrtni ropac i fizičku glad koja ih je, predpostavimo, obuzimala. Kako su se datumi smenjivali, tako su beleške bile sve nerazumljivije i nejasnije, sve besmislenije....Poslednje stranice, pred smrt, bile su samo nečitljive šare./)9asjlgwvg lknlkn--3qolćaer5 One su govorile o još jednom Jadranovom neuspehu. Da napiše priču.

Bilo kakvu...
Posted by Picasa

петак, 15. фебруар 2008.

Karijera jednog smutljivca, Aleksandra Nikolić Matić

Moj glavni urednik je nestao! Iako, ponekad mi se čini, obzirom na more medija dostupnih svima, da ga vidim kako prolazi kroz neki kadar. Sedi na nekoj sednici upravnog odbora, ili tapše na nekoj svečanoj akademiji... Proces nestanka je izgleda bio dugotrajan, jer on je na kraju, nestao na radnom mestu! Ponekad mi se učini čak da vidim redakcijsku ispravku moga teksta ispisanu njegovim rukopisom! Ubrzo pošto se zaposlio, procenio je koji je njegov domet i šta nedostaje redakciji. Nebo je bilo njegov limit, a put do zvezda posut prisluškivanjima, nameštaljkama i prevarama. Tvrdio je da kad jednom uđeš među odabrane, u veliku kancelariju, nikada više ne izlaziš odatle. Tvoja reprezentativna stolica eksperta samo menja ime, ništa drugo. Na početku je kao pravi Lucifer, bio ljubazan sa svima i družio se sa avangardom. To mu je donelo imidž blagog čoveka, širokih nadzora. Sedeo je u malenoj kancelariji punoj kolega i velikih ideja. Kako je napredovao na profesionalnoj lestvici, postajao je sve gori. Osoran prema podređenim, pokoran prema nadređenima. Svet ideja doživljavao je kao svog suparnika, polako se okružujući uskogrudim, licemernim i netalentovanim saradnicima, u čijim licima se ogledao. Takvi, netalentovani, biti zahvalni što su primećeni, pa će ispunjavati i njegove najbizarnije želje. Postajao je sve pohlepniji - hteo je sve velik, glamurozno i bogato. Ništa nije bilo sveto i ništa nedodirljivo. Tokom uspona, oženio se ženom sličnom sebi - grubom, ambicioznom i genijalno pametnom da te osobine sakrije iza obrazine šarmantne intelektualke. Zajedno su počeli da vode ceo sistem, tako da se nikad nije znalo "ko kosi, a ko vodu nosi".

Nestao je kada je napokon sebi obezbedio kancelarijski prostor veličine omanjeg fudbalskog terena. Nekih 140 kvadrata, koliko je, ako ne i nešto više iznosio i prostor stana u kome je živeo. Neko je valjda procenio da njegova fizička veličina nije proporcionalna kvadratima koje je posedovao. Jednoga jutra, posle duge rasprave koja se čula prethodne večeri, spremačica nije mogla da otvori vrata njegove kancelarije. Iz nje je još mirisalo na cigarete i dobar alkohol, i kao da se i dalje čuo žagor...Vrata su, čini se, bila zaključana iznutra...Kako je živ posao u redakciji..! Tetkica je zvala momke iz obezbeđenja, pa bravara. Svi zajedno su provalili vrata i uleteli u velelepnu kancelariju, u kojoj se, na stolu u pepeljari, još uvek dimila upaljena cigara. Jedna od onih moćnijih, kubanskih. fotelja malog despota je bila ulegnuta, kao da je on tek sad ustao iz nje. Na više upaljenih ekrana zvrjali su informativni programi raznih TV stanica i razmene. Čak ni telefonska slušalica nije bila na mestu, kao da je on prekinut u razgovoru na brzinu istu ostavio, da bi se posle par sekundi vratio. Vrata koja su provalili, bila su jedina kroz koja se moglo proći, jer su prozori bili hermetički zatvoreni. Vetrilo se naravno, preko složenog ventilacionog sistema.

Njegovu gospođu su posle ovog nestanka svi izbegavali, jer su na svetlo dana isplivale njegove nepodopštine. duboko u sebi, ona je prvi put osećala strepnju - činilo joj se da su ipak negde pogrešili. Da su se grabeći, odali pohlepom. Ruku na srce, jedno vreme je stvari vodila sama, izgovarajući se muževljevom zaboravnošću. Ipak, stvari su brzo izašle na videlo, obzirom da se tetkica izbrbljala! Izbrbljala se novinarki koja je mislila da ima posebno mesto u urednikovom srcu! Ova je, čuvši strašnu istinu, da njega nigde nema, i da ga žena traži čak i pod šifrovanim oglasima u novinama, vest brže- bolje raširila po branši. Stvari su reorganizovane, iako se supruga zabarikadirala u njegovoj kancelariji. Izbačena je na jedvite jade, ali su joj privatne prostorije ostale (onih drugih više od 140 kvadrata!), iz dužnog poštovanja prema zaslugama gospodina supruga.

Ali, kako sam Vam rekao, gospodo na početku priče; eto njega opet! nije iluzija njegovo prisustvo. I to ne bilo gde - nego u prestonici, u najvažnijoj sferi javnog života - politici i informisanju. kada mu se pomene nestanak, tajanstveno se smeška, tvrdeći isto - kad jednom uđeš u veliku kancelariju, nikad iz nje ne izlaziš... Žena mu je odahnula.
Posted by Picasa

понедељак, 11. фебруар 2008.

Najlepša ljubavna priča - Aleksandra Nikolić Matić

Pored velike reke na čijim su razuđenim obalama stanovale mnoge države, šume, planine, gradovi i sela, čitava istorija, sadašnjost i predpostavimo, budućnost velikog dela Evrope, živeli su dvoje staraca. Zvali su se Milan i Ivanka. Živeli su tamo gde "Dunav ljubi nebo". Skoro na samom ušću Save u Dunav. Videli su perspektivu starog Zemuna, Gardoša, Kule i ribarskih čamaca sa jedne, a beogradskog industrijskog bloka sa druge strane, pored koga se tek nazirao Kalemegdan. U sredini, između te dve perspektive treperio je leti, kada bi se Dunav povukao pesak velikog ostrva i boja novobeogradskih solitera, koji, kao da su pripadali nebu, a ne obalama. Tako, sa druge strane reke, imali su kuću. U tom šumskom naselju nije bilo ni pravog puta, bilo je tik uz nasip, izgrađeno privremeno, na prostoru poljoprivrednog dobra, koje ga je moglo svaki čas sravniti sa zemljom, da ni traga ne ostane.U kući su imali zečeve, divotne bele patke koje su se leti mešale sa divljim, petliće i kokice, psa i dve mačke. Imali su i negovan travnjak, jedan orah, puno grožđa, cveće, ljute paprike, ogromne paradajze i krastavce, tikvice i kupine. Bilo je tu i bresaka, kajsija, jabuka i šljiva... I dvoje unuka. I dva sina. I ribarske mreže i čamac i puno alata. I jednu pušku, kojom su se zimi- zlu ne trebalo - mogli braniti od zalutalih, smrznutih i gladnih probisveta, koji bi stizali ko zna odakle sa te banatske strane da gledaju sa čežnjom preko reke. Kao da bi tamo za njih bilo boljeg života... Ivanka je stigla u tu neobičnu divljinu, tako naočigled velikog grada u poznim Milanovim godinama. Bila je vitka i treperava, kao neka ukrasna stabljika. Milan je bio naučen na jake vetrove koji progrizaju meso do kosti, ljute zime i često podmuklu vodurinu. Večito u borbi sa elementima, nije ni primetio da mu je prva žena iskopnila. Tiho, bez prebacivanja što ju je iz udobnosti grada preselio u negostoljubivo stanište, je i umrla. Za razliku od osetljive prve žene, Ivanka je imala dublji koren. Imala je i težak život, koji ju je prekalio, a ne uništio, kako to često biva... Ipak, nešto je bilo i u konstituciji. Bila je borac. Od momenta kada je stigla na reku - sadila je sve što se moglo posaditi, iako je reka, kada bi došle velike poplave, sve to odnosila. Sadila je već pomenute kupine, smokve, bundeve! nešto je ostajalo, a nešto istrulilo. Tako su se životni ciklusi smenjivali...



Ivanka je bila ratno siroče. Posle kraćeg boravka u domu, čega se nije ni sećala, već 1947-e ju je iz doma izveo neki dalji rođak. Bio je to rođak njene herojske majke, koja je svoj život dala braneći nju, svojim telom od zalutalog šrapnela na početku rata. Preživela je zahvaljujući nepoznatim dojkama i ženama koje su je prenosile iz ruke u ruku. Kako se moglo. Ratni vihor joj je odneo oca, koji nije ni znao, kada je odlazio u rat, da mu je žena trudna...Pošto je njihovo selo bilo spaljeno, a otac mrtav, takođe, dugo godina nije znala ni ko je. Ujak je mislio da je dovoljno ljubazno od njega što ju je primio u kuću, a ne još da joj priča o Bosni i o majci...Ne sada, kada su živeli u velikom gradu. Kao prava nesrećna sirotica, retko je dobijala osmeh, a samilost i toplinu doma, nikada. U ujakovoj kući sve je bilo na minut, ne na sat. Ianko nije imao svoje dete, nikad nije prigrlio sestrino. Imao je ženu, jednu osušenu krušku. Što je bivala starija i počinjala da pupi, bilo je sve gore. Ujna sa stisnutim usnama, ujak sa sjajem u oku. Ivanka je instinktivno, znala da se čuva. Nije dizala glavu i bila je smerna. Gutala je suze i grdnju svakodnevno. Kada je išla po hleb, na primer, do pekare je uvek trčala, jer joj je ujak davao dva minuta manje nego što joj treba da stigne kući brzim hodom. Tako ne bi mogla da otkine ni mrvicu vrele vekne. Jela je hranu od juče, ma kako to u priči patetično i neverovatno zvučalo. A ako bi zakasnila, zatvarali su je u ledenu i mračnu ostavu... Ipak, taj trk po hleb, bilo je retko doba dana kada je mogla da se posveti sebi. Kada je bilo lepo vreme, ona bi se urnebesno spuštala niz strminu, da bi u povratkuz imala više vremena za plavo nebo nad njom i veliki grad oko nje....



Jako rano je otišla iz te kuće. Već kao nesvršena učenica osmoljetke. Otišla je da služi u jednoj već tada bogataškoj kući. Drug je bio ratni heroj iz njenog kraja, koji se kao "Oficir s ružom" "udao" u velegradu...On ju je razumeo i bio blagonaklon. Valjda ga je podsećala na devojčice iz rodnog kraja. Ponekad je od gospođa drugarice dobijala poneku prelepu, malo nošenu haljinu, koja je brzo prestajala da landara na njenom sve raskošnijem telu. Iako više nije bila gladna, a ni premorena, jer je imala slobodne dane, bila je jako usamljena. Posebno u svojim lunjanjima gradom... Svog prvog muža upoznala je u svojim samotnim šetnjama. On je živeo nedaleko od kuće u kojoj je služila, i kao pravi velegradski probisvet brzo je shvatio ko je Ivanka. Zalutala, sveža i netaknuta. Nije on bio istrošen i star. Ne, nikako. Bio je mlad i strašno, strašno iskvaren. Obijanjima trafika, ženama sa štajge, žickanjem i bandama... Stvari su se desile brzo. lagao ju je strasno, valjda unapred osećajući da će ona biti jedino čisot u njegovom životu izvan zatvora. Ona je bila presrećna, a on se naravno, lažno predstavljao. Kao asketa. I kao "inžinjer". Jedino što nije krio, bilo je da je razmaženi jedinac. Njegovi roditelji su je primili oberučke, misleći da će se razbludni život sina ženidbom promeniti. Na početku je to tako i izgledalo. Možda je to što je ona prebrzo ostala u drugom stanju prouzrokovalo i urnebesan sunovrat. Ko zna? Njen muž, i sam derište nije umeo da prihvati odgovornost. Brzo se slomio. Već u šestom- sedmom mesecu njene trudnoće neobjašnjivo je nestajao. Vraćao se sa skupocenim poklonima. Ona je mislila da radi nešto važno i lepo. kada je mali Stevan napunio godinu, posle jednog muževljevog tajanstvenog izbivanja, koje je već bacilo senku na njiho, naoko idiličan porodični život- jednog ranog jutra, saznala je istinu. Njen lepi muž je bio običan lopov.Uhvaćen u mrežu pohlepe, ovog puta je prešao granicu i ubio i čoveka. Provalio je u jednu vilu za koju je mislio da je prazna. A gazda se baš probudio i branio svoj posed... čak su i nju ispitivali, misleći da su u dosluhu. Ona je danima držala u rukama malog sina - zagrcnuta, zblanuta, užasnuta.Njen mali lepi život se razbio u paramparčad. Osim bez muža, ostala je i bez iluzija. Sve sem nbjenog dečaka je bila laž. Ogorčena i zgađena na svekra i svekrvu koji su joj tako sebično krili istinu, otišla je iz te kuće, da se više nikad ne vrati. Golgota je trajala godinama. Radila je kao servirka, spremačica pa i kuvarica. Dlanovi su joj bili puni žuljeva, a srce slomljeno. I sve je to istina... Najstrašnije je bilo što je svog tića ostavljala samog. Već sa dve -tri godine. U iznajmljenoj sobici. Po ceo dan. Da se snalazi. Da plače, da gladuje, da uči sam sebe da ide na nošu. Jaooj. Bilo je to strašno vreme. Sa mužem se videla samo jednom kada mu je otišla u posetu. Kao da je tada sišla u mutnu i duboku vodurinu. Pokazao joj je pravo lice. Zlobno, cinično, grabljivo. Nije ni pitao za sina. Jaooj. Bilo je to strašno vreme.

Milan je i njoj stigao u srednjim godinama, kad je progutano mnogo suza i sahranjeno puno snova. Došao je tvrd, već ispucao od dunavskih vetrova. Imao je divnu osobinu da osvaja strpljenjem, blagošću i poverenjem. Rekao joj je "Ostani". I ona je ostala. Osunčala se, porasla i procvetala.
Postala pomalo vlasna. Ključarica kuće. Domaćica. Majka. Milan je kao i ona bio siroče. Njega je rat dočekao kao dečkića. kao momak, ipak je uspeo da odlomi komadić entuzijazma u izgradnji socijalizma. Bio je akcijaš, udarnik. Kasnije, metalac. Pobednik i kreator. Njih dvoje su bili nepobedivi. Njen i njegov sin iz prvog braka su rasli zajedno, nikad u svađi, uvek zahvalni na blagom životu. Razumeli su kad Ivanka nekad prasne, jer toliko godina se suzdržavala...

Dakle...Bila je to kuća sa patkama i mačkama, šljivama i orasima...

Onda je došla velika voda. Ona stogodišnja. Pokrila je sve... Mrtve životinje su plovile kroz dvorišta. Mutna, ledena vodurina je klokotala rušeći sve pred sobom. Milan se razboleo. Oni su jedini ostali da vise na čardaku, kao dve pokisle ptice koje neće da napuste svoje ognjište...Kada se voda povukla i ostala blatišta i lomovi, niko nije mogao da nađe Milana i Ivanku. Priča se da su šajkom odplovili u večnost...

Čujem da će tu, u blizini, podići most.

среда, 09. јануар 2008.

Rasuti komadići smisla

Bez obzira na loš te, uzana ramena, klempave uši i groznu naviku da ne čuje nikog do sebe, Dragan je prvih godina, kada je iz prestonice stigao u M., požnjeo ogroman uspeh među lokalnim udavačama. Sveže diplomirani lekar u varoši gde se mladi muškarci zaustavljaju na čitanju sportske prognoze i žute štampe, bio je pravi vrisak za iole poštene dame svih generacija. U M. je stigao, kada su iz M. najviše odlazili. Oni mlađi na studijer, astariji na rad u veće gradove. Dragan je stigao iz novobeogradskih solitera, gonjen željom da se vrati u prostore iz kojih je njegov deda kao bez glave pobegao gušen njihovom ustajalom svakodnevicom. Imao je plemenitu nameru da istraži svoje korene, i manje plemenitu, da bude redak zver u belom mantilu koji su u Beogradu nosile na stotine njegovih kolega. U suštini, Dragan je, iako egocentrik, sanjao o velikoj ljubavi bez zadrške, na"raskošnim zelenim poljima njegovog rodnog kraja", kako je voleo da ističe. Posle niza okršaja na ljubavnom polju, pa jedne strasne veze sa ženom koja ga nije razumela i nije videla njegovu melanholiju, zagledana u snežni mantil, Dragan je postao samouveren i skoro privlačan muškarac. Skrasio se sa Vesnom, koja je pretila da postane baba-devojka, i koja je, jedva ga dočekavši snažno prigrabila dizgine njihovih sudbina u svoje ruke. Njen otac je bio alkoholičar, a ono na šta nije računala bio je tanani sklop Draganovih živaca, koji ga je polako a sigurno terao u isti porok. Zagledana u beli mantil, dugo nije videla da živi sudbinu svoje majke, ali ju je ta sudbina sprečila da sa Draganom ima decu. Bar je strogom kontracepcijom sprečavala poznati skript! Dakle, Vesna i Dragan nisu imali dece. Dragan se sve više povlačio od ljudi, a za vreme 98-e i bombardovanja Srbije počeo je da tvrdi da je smislio spas srpskog roda;naime, tvrdio je da može da lično kontroliše unutrašnji pritisak ušiju NATO pilota, na taj im način znatno smanjujući agresivnost. Nekoliko dana pošto je obznanio dragoceno otkriće, počeo je da fotografiše. Slikao je sve- slučajne prolaznike, barice na trotoarima, ćpškove, nečije laktove, ramena, krovove, terase, prozore, automobilske gume, pseća govanca, ručkove, izloge, đubrišta, vozove...Jednom se dogovorio sa ženom jednog našeg čuvenog umetnika, čiji su koreni kao i njegovi bili u varošici, da fotografiše njihovu porodičnu kuću, ni po čemu karakterističnu, ne bi li se lakše prodala. Slikao je za vreme vazdušnih uzbuna - krov, doksat, uglove, dimnjak. Slikao je dvorište i ulaz, prazner sobe sa strašću osuđenog na smrt. Jednoga dana, kada su udari bombi bili blizu, bliže nego inače, da su se čak i stakla na prozorima tresla, umesto da siđe u podrum popeo se na tavan. Na još nefotografisanom tavanu bila je čudom ili namerno, zaboravljena izvanredna zbirka fotografija letelica iz svih vremena. Brujanje Nato aviona bilo je sve bliže i Dragan se brzo odlučio za fotografiju letelice Senka, koja se , čim je seo u nju, vinula visoko iznad domašaja radara. Sledećeg jutra, mahom muški deo varošice M. zadovoljno je raznosio komadiće te noći, nad nebom Srbije, srušenog Nebeskog sokola,vrhunca STELT tehnologije
Posted by Picasa

уторак, 08. јануар 2008.

Jasna ili "Odbegla mlada" na srpski način

...čini mi se da je njena priroda uvek bila pomalo zamućena, i da nikad nije bila prozračna kao ime koje je nosila. Ponekad me je podsećala na Dafinu,ženu Vuka Isakoviča, iz znamenitih Seoba, kada se preselila u Zemun. Kod devera Aranđela, ona nikad nije bila takva - sa ženama je pušila, pila, psovala i ogovarala. Ipak, Aranđel je Dafini bio izgleda jedini moguć izbor, a jasna ih je uvek imala. Na pretek...
Kao devojčica,štrkljasta i šarenih očiju, koje su bile skoro razroke, u pubertetu se pretvorila u oblu, a ipak vitku dugonogu mladu ženu, za koju se ne zna gde gleda.
Urođenu upornost nasledila je od majke, koja je pored beskrajno dobroćudnog oca uvek pravila velike poslove uz koje se kapital polako, ali sigurno uvećavao.U Srem, nenaviknut na žene biznismene, među prvima je donela sbijansku promućurnost i neku mašinu za obradu plastike, sa kojom se više nego dobro zarađivalo. A radilo se mnogo...Majka i Jasna odlučile su, da bi uz nju najbolje "išao" beli mantil, tik iznad fino oblikovanih kolena. Tako je Jasna, teškom mukom, posle 12 dugih godina i uz promenu više fakultetskih centara,završila medicinu!Pošto se jedva provukla kroz fakultet, mogli smo da zaključimo da nije inteligentna, već uporna...I verovatno, moćnih instikata koji su je, ne samo spašavali, već, što se videlo kasnije i činili srećnom.
Što se muškaraca tiče...e, njih je trošila u veeelikim količinama...Dok je za druge, manje vešte žene, seks bio siguran put da NE DOBIJU ono što žele, za nju je put preko kreveta bio najsigurniji. Ona je znala tajnu, kako da tim putem izdejstvuje sve što joj treba. Bračne ponude pogotovo...
Prvi put je bila verena, dok smo se mi ostale u generaciji još uvek igrale sa lutkama, krišom, doduše. Verila se za Božu, naočitog dasu iz jedne od prvih preduzetničkih porodica u gradu. Ostavila ga je na dan uoči svadbe, kada ne samo da je kupljena venčanica,već su bile napravljene i sve torte.To je ujedno bio i skandal godine u našem malom mestu. Događaj joj je obezbedio imidž fatalne žene. Nagoveštaji nove ljubavne oluje se desio u njenim dvadesetim. Tada se kao princ pojavio, neznano otkuda, neki zgodni stranac. On se nije plašio Jasne i bio je probisvet. to smo saznali kasnije. Majka mu je živela u inostranstvu, a on je menjao mesta boravka kao neka moderna skitnica, nigde se ne zadržavajući predugo. Oženio se njome za tili čas, useljavajući se u veliku porodičnu kuću. Posle par godina burnih svađa i pomirenja, njen zgodni muž je nestao, zajedno sa novcem sa zajedničkog računa.Jasna je bila zabezeknuta i kako je kasnije govorila istinski povređena. Ta prevara joj je pokazala "da ne treba verovati ni jednom muškarcu". To je bio sjajan izgovor za ono kasnije.
Posle je došao Nikola,koga je upoznala kao kolegu sa fakulteta. Ovo dvoje mladih medicinara, skrasilo se u jednom malom stančiću na periferiji Beograda, koji na njeno insistiranje nisu delili sa Nikolinim roditeljima.Ovi su,izbegavši strašni rat, sa babom i dedom delili sobicu zemunskog samačkog hotela.More sebičluka je preplavilo njene obale kada je mužu nabila na nos njegovu izbegličku sudbinu. Kada je napokon počela da radi u struci,kao poželjna ali ne tako mlada doktorka, počela je da skuplja zlato. Ono je posebno isticalo njene šarene oči i beli mantil...Kupila je i stan sebi od zaostavštine ostale za sada već, pokojnim ocem i napokon se suštinski odvojila od majke. Sledeći muž je bio grubi, bogati seljak, koji je bio očaran komadom koji je ulovio. Njenu odanost, kao pravi skorojević je plaćao skupo.Brak je trajao do momenta kada je njoj potavljen ultimatum-odlazak na selo gde se bogatstvo sticalo i brika o ostareloj majci, ili... U tridest petoj ju je osvojio kapetan broda(!), ne uvek prisutan zbog prirode posla, što joj je savršeno odgovaralo. Proširenje poslovne aktivnosti usmerilo ju je na drevne kineske veštine,uz koje je u kombinaciji sa tradicionalnom, odlično zarađivala.Iz posla se povukla na kraće vreme u momentu kada je napokon ostala u drugomstanju. Dobila je bliznakinje, koje su zajedno sa njom, na susretu koje je organizovao ženski časopis,proglašene za najmajku i najblizance kraja XX veka! Naslovne stranice svih porodičnih magazina bile su njene, što je u suštini bilo potvrda onoga što je uvek znala o sebi. A to je - da je najsavršenija žena na svetu.


Posted by Picasa